Дизање у славу

Сечење или ломљење славског колача – дизање у славу

          И у овом крају постоји велико шаренило обичаја који се разликују од домаћинства до домаћинства када се сече или ломи колач, и када се диже, односно испија у славу. У овом се крају ова два обреда углавном врше заједно када се колач ломи кући. Има случајева када се колач носи у цркву онда се кући диже слава односно пије се у славу.

          По старом српском обичају ваљало би „колач да ломи и бога да моли“ свештеник с домаћином. Међутим у овом крају насељена места су разуђена, типична планинска с надморском висином преко 900 м. Због свега овога, нити је свештеник могао да обиђе сва места

за један дан, нити је народ могао да носи колач у цркву кроз овако неприступачне терене.

          Дакле, може се слободно рећи да  велика већина домаћинстава у косаничком и горњотопличком крају у периоду између два светска рата па и касније сами секу, или ломе колач, на свом огњишту, у својој кући.

          Они који су били близу својих парохија (у Рачи или Куршумлији) носили су колач у цркву. Ако је мало славара свештеник стигне да исече свима колач, пола оставља себи а другу половину онај ко је донео колач носи кући. Али, ако има много славара, свештеник не може свима да исече колач. У том случају,

свештеник освешта све колаче, онда неки сами секу колач у цркви а  неки носе кући и тамо га секу или ломе и тако подижу славу.  Интересантно је да и данас има случајева да они који су секли колач у цркви код своје куће секу други колач, и тако подижу славу.

           У овом крају неки кажу да секу, а неки да ломе колач. Међутим они у ствари и секу (засецају) и ломе колач. У већини случајева у овом крају домаћин сече славски колач најчешће с комшијом, код некога увек један исти гост с домаћином сече или ломи колач сваке године, негде домаћин сече колач с првим гостом који дође. Има доста случајева у овом крају да домаћин сече колач са својим укућанима у кругу породице, најчешће отац и најстарији син. Негде породица чека да сечењу колача присуствује бар један гост.

          У Турско време у овим крајевима било је мало Срба и сва је прилика да се као и у осталим крајевима где су живели Срби под Турцима,  колач  ломио навече уочи славе или увече на дан славе.    

          По ослобађању од Турака, приликом насељавања ових крајева усталио се обичај да се колач сече и слава подиже на дан славе до подне. Народ каже „у напредак дана“.

          Станоје Максимовић (1929) из Љуше каже:

          Моји су се доселили из Рожаја, из Црне Горе. Ми славимо као велику славу Александровдан (Александар Невски) који пада 12. септембра. А уместо  мале славе, славимо литије, трећи дан Свете Тројице.

          Колико ја памтим, код нас се увек гледало да се слава подигне до подне. То су наши стари говорили 'у напредак дана'. Кад се диже слава цела породица мора да је на окупу. Колач смо обично ломили с првим комшијом или првим гостом који дође, ако не може комшија ми се договоримо ко ће од гостију доћи да ломимо колач.

          Негде пред подне окупи се неколико гостију који ће ту бити кад се диже слава. Прво се на сто стави жито у мањи земљани чанак, три чаше вина (једна мала и две велике), велика славска свећа и кадионица у коју се стави мало тамјана. Икона светог Александра Невсаког стоји окачена на зиду са источне стране а испод ње гори кандило које се пали још уочи славе.

          Домаћин и сви присутни стоје гологлави (пре око софре) а касније с једне и с друге стране стола. Домаћин је на чело стола окренут према истоку, ка икони. Онда домаћица уноси славски колач  прекривен чистом ланеном крпом, марамом или пешкиром, све то стави на сто поред жита и свеће, рукује се с домаћином и трипут се у образ пољубе и домаћин јој каже : 'жива била!'. Онда се домаћин прекрсти и запали свећу. Кад запали свећу поново се прекрсти и каже:

           'ПОМОЗИ БОЖЕ И СВЕТИ АЛЕКСАНДРЕ НЕВСКИ, ДАЈ СВАКО ДОБРО ОВОМЕ ДОМУ И СВИМА ЉУДИМА. УМНОЖИ СВАКО ДОБРО У СВЕТУ; ДАЈ СВОЈ МИР И БЛАГОСЛОВИ СВЕ, ПА И ОВАЈ ДОМ'. Онда се поново прекрсти а за њим и сви гости који у глас кажу: 'ДАЈ БОЖЕ!'.

          Неко од чељади из куће донесе машицама жар који се стави у кадионицу па се на њега стави тамјан. Онда домаћин узима кадионицу и њоме окади колач, пшеницу, вино,  и домаћу чељад и госте. То је тако било. Домаћин држи кадионицу у десној руци и иде од госта до госта својом десном страном. Е сад, сваки гост пред кога дође кадионица опет десном руком тера кад, то јест дим, ка себи десном шаком, два-три пута, и онда се прекрсти. Кад то заврши домаћин окади икону и целу собу па кадионицу да некоме од чељади из куће или домаћици да окади остале просторије у кући, а то су говорили, да се то чини, да се отерају зли духови из куће. Кад је кађење завршено домаћин се прекрсти и говори молитву овако:

          'ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ, ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ, ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ! ПОКЛОНИМО СЕ ГОСПОДУ БОГУ, СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ И ЖИВОЈ БОГОРОДИЦИ. ПОМОЗИ ЈАКИ БОЖЕ И НАША СЛАВО, СВЕТИ АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ, ПОМОГНИ И САЧУВАЈ НАС ОД СВАКОГА ЗЛА, СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ, СВЕТА ПЕТКО, СВЕТИ ЈОВАНЕ, СВЕТИ САВО... Онда набраја све свеце које зна, и на крају дода: ...И СВИ СВЕЦИ БОЖЈИ УГОДНИЦИ, КОЈЕ СЕ МИ СЕТИЛИ И НЕ СЕТИЛИ. ВАМА СЕ МОЛИМО ДА НАС САЧУВАТЕ ОД СВАКЕ БЕДЕ И НАПАСТИ, ДА НАМ САЧУВАТЕ ЖИТО И СТОКУ У ПОЉУ, ОВЦЕ У ТОРУ, СВИЊЕ У КОЧИНИ, ВОЛОВЕ У ЈАРМУ, ПЧЕЛЕ У КОШНИЦИ, ЉУДЕ У ДОМУ. ПОМОГНИ БОЖЕ СВИМА ПА И НАС НЕ ЗАБОРАВИ.'

          После молитве се домаћин прекрсти и сви остали за њим, уз речи: 'ДАЈ БОЖЕ!'.

          Кад је све ово готово, домаћин узима славски колач, прекрсти се и колач подиже високо изнад главе да жито буде високо. Онда колач ставља у леву руку са доњом страном окренутом на горе, прекрсти се, узима десном руком нож и од доле на горе засече целом дужином колача, кажу зато да жито усправно расте, да не полеже. Онда га мало окрене од доњег засека на горе и понове засече тако да направи крст на колачу.  Узима најмању од оне три  чаше с вином које стоје на столу. Врхом чаше мало такне горњи део засека, и прелива колач одозго низ засек, и чашом брзо сачека вино са доње стране засека да се не проспе, што значи да жито и берићет добро роди и да се не просипа по земљи. Док прелива колач вином, говори молитву:

           'У ИМЕ ОЦА И СИНА, И СВЕТОГА ДУХА - КОЛАЧ ЛОМИЛИ, БОГА МОЛИЛИ; КОЛАЧ ПРЕЛИВАЛИ ВИНОМ, ДОМ СЕ ПРЕЛИВАО МИРОМ, ЖИВОТОМ, ЗДРАВЉЕМ И СВАКИМ ДОБРОМ!'

          Сви се прекрсте и кажу: 'ДАЈ БОЖЕ!'.

          Онда домаћин подиже колач отприлике у висини груди окренут лицем на горе и заједно с комшијом и још једним чланом из куће  окрећу колач с лева на десно. Обично се колач окреће утроје, а може и више. За то време, док окрећу колач, домаћин очита 'оченаш'. 

          Кад се очита оченаш, онда домаћин и  комшија ломе колач на пола. Домаћин састави две половине с лицем окренутим ка напоље, пољуби своју страну, прво десну, па леву, и каже: 'ХРИСТОС ПО СРЕДИ НАС'. Комшија то уради исто са својом половином и каже: 'И ЈЕСТЕ И БИЋЕ', код некога кажу: 'И ЈЕСТ И БУДЕТ'. Све то понове три пута, подигну га у вис да тако високо роди пшеница. Онда саставе колач и одложе га на софру.

          Домаћин узме чашу с вином прелије пшеницу и каже: 'ДА ПРЕСПЕМО ПШЕНИЦУ ВИНОМ, БОГ ДА ПРЕСПЕ ЗДРАВЉЕ У ЉУДЕ И СТОКУ, СВАКО ДОБРО, МИР И ЉУБАВ МЕЂУ БРАЋОМ И КОМШИЈАМА, У АМБАР СВАКИ БЕРИЋЕТ, И У ДОМ, И У ПОЉЕ', опет се сви прекрсте и кажу: 'ДАЈ БОЖЕ'.

          Онда домаћин узима најмању чашу којом је преливао колач и жито, напуни је црним вином и „диже се у славу Божју“. Узме чашу у леву руку, прекрсти се, узме мало пшенице, поново пребаци чашу у десну руку и благосиља:

          'ЕЈ, ПОМОЗИ БОЖЕ И ДАНАШЊЕ ИМЕ СВЕТО АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ. ОВУ ПРВУ ДА ПИЈЕМО ЗА СЛАВЕ БОЖЕ И ЗАКОНА, ГДЕ СЕ СЛАВА СЛАВИЛА ТУ И ПОМАГАЛА. СЛАВА ДА НИ ПОМОГНЕ ДА У ЗДРАВЉУ И ВЕСЕЉУ ВИШЕ ГОДИНА СЛАВИМО. ОВЕ ГОДИНЕ КАКО СМО МОГЛИ, ДОГОДИНЕ БОЉЕ И ВИШЕ. ДА БОГ ПОЖИВИ НАС КОЈИ СЛАВИМО И ГОСТЕ КОЈИ СУ ДОШЛИ И КОЈИ ЋЕ ДОЋИ'. Сви присутни се прекрсте и кажу 'ДАЈ БОЖЕ!'.

          Домаћин попије мало вина и поново долије у чашу да буде пуна и пружа је комшији који је секо колач. Комшија понови све као и домаћин, благосиља како зна и уме и отпоје мало, домаћин је поново долије вином и даје је госту наспрам комшије, и све тако док се сви не обреде пшеницом и вином.

          Е, сад, данас тога нема, али у оно време за које ти оћеш да пишеш, док сви редом пију по мало вина из чаше сви укућани и присутни певају:

Господи помилуј...

Господи помилуј...

      Господи помилуј нас!

          Ово певање се код нас звало “Господање“. Данас, дете моје, нико не господа, а богами овде у наш крај увек се господало али, колико ја памтим, господало се и после Другог светског рата, може бити до једно седамдесетих година прошлог века.



Деда Станоје и унук Ивица.лома колач за крсну славу

          Кад последњи гост попије мало вина из прве чаше, онда домаћин узима другу чашу вина која стоји пуна на столу, прекрсти се и поново благосиља:

          'ПРВУ ПИСМО ЗА СЛАВУ БОЖЈУ И ЗАКОНА А ОВУ ЋЕМО ДРУГУ ЗА „КРСНО ИМЕ“, СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ КОГА ДАНАС СЛАВИМО. ГДЕ СЕ СЛАВИО ТУ И ПОМАГАО, НЕКА НАС ИЗБАВИ ОД СВАКОГА ЗЛА. ОВА ДРУГА ДОБРА ДРУГА, ДОБРА СЛУГА, ГДЕ СТИГЛА, ПОМАГАЛА НАС И САЧУВАЛА СВУДА И ОВДЕ, АКО БОГ ДА'. Онда сви кажу 'ДАЈ БОЖЕ!'.

          Када се сви обреде и са овом чашом, онда  домаћин узима и трећу чашу вина која стоји пуна на столу прекрсти се и каже:  'ПРВУ ПИСМО ЗА СЛАВЕ БОЖЕ И ЗАКОНА, ДРУГУ ПИСМО ЗА КРСНО ИМЕ, А ОВУ ЋЕМО ТРЕЋУ ЗА 'СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ И МАЈКЕ БОГОРОДИЦЕ'. ПОМОЗИ БОЖЕ И СВЕТА ТРОЈИЦЕ, ГДЕ СЕ ПОМИЊАЛА ТУ И ПОМАГАЛА. СРЕЋА НАС СРЕТАЛА И НА ПУТ ПРАТИЛА, СА ДОБРИМ САСТАВИЛА И ОД ЗЛА САЧУВАЛА. АКО ЈЕ МИ ЗАБОРАВИЛИ У КАКВОМ ЈАДУ, КАКВОЈ НУЖДИ ИЛИ НЕВОЉИ, ОНА НАС НЕ ЗАБОРАВИЛА И НАЈБОЉА НАМ ПОМОЋНИЦА БИЛА'.

          Данас су ови крајеви готово опустели, све је мање људи, те ми колач сечемо сами у кући са унуцима и синовима.“

 Када се сви обреде и трећом чашом, онда домаћин очита оченаш, сви се прекрсте и поседају за софру или сто.

          Тиме је овај народни обред „Дизање у славу Божју“ завршен. Овај обичај у овом крају је мање више свуда исти. Од домаћинства до домаћинства постоје неке мање разлике као например: негде се славски колач доносио покривен пешкиром на погачи, негде само покривен пешкиром, негде је славски колач доносила домаћица, а могу је заменити неудата кћи или снаха.

          Када се ломи колач негде се део колача ставља у собу за чивилук, да пшеница расте високо. Негде се део колача стављао напоље на какву воћку.

          Код домаћина Стојана Милетића у село Механе када ломе колач домаћин први пут пољуби колач у десну и леву страну каже : „У ИМЕ ОЦА“, комшија исто пољуби колач као и домаћин и понавља за њим: „У ИМЕ ОЦА“. Када други пут љубе колач кажу: „И СИНА“, а код трећег пута: „И СВЕТОГА ДУХА АМИН“.

          Три чаше вина се пију у славу и у засеоку Бањци код места Мала Косаница. Прва мања чаша се пије „За једине славе Боже. Друга, већа чаша „За крсно име“, и трећа већа чаша „За Свете Тројице“. Овде данас живе породице: Филиповићи, Добрићи и Јовићи. Њихови стари су се доселили из села Бање код Пећи. Сви славе Лазареву суботу (покретни празник) која увек пада у суботу уочи празника Цвијети.

          Како каже Милачић Братимир из Мердара, код њих се, када се диже слава, пила (и данас се пије) једна чаша вина; „за једине славе боже и крснога имена“.

          Међутим, у већини случајева, (нарочито у местима у широј околини Куршумлије) када се диже слава пију се две чаше вина. Негде, једна мања и једна већа, а негде обе велике. Прва се пије за “Славе боже и закона“ или „за тврде славе небеске“, негде кажу „за једине славе боже“, или „за једине славе и закона“, а друга за „крсно име“.

Освећење жита и сечење-ломљење славских колача у Цркви у Куршумлији. Мратиндан (2009). Свештеник Ненад Милосављевић-

Свештеник ломи колач с домаћином у Косаничкој Рачи Аранђеловдан (2009)

          Интересантан је случај у месту Трн. Када се диже слава, вино не пију из чаше већ из флаше.

          Права је реткост да на надморској висини од 1000 м. нађете младе људе који су остали овде да живе. Мирко Максимовић (1970)  из места Трн каже:

          „Наши су се овде доселили из Црне Горе од Пипера. Овде у  Трн данас још има: Максимовићи, Богдановићи, Лучићи, Цалићи, Јовановићи и Новичићи. Сви су досељени из Црне Горе од племена Пипера, Братоножића и Васојевића. Код свих овде који смо досељени у Трн кад се диже слава вино се пије из флаше. Ми славимо  Аранђеловдан и уместо мале славе славимо литије за Петровдан или Павловдан који пада 12 јула. Када се ломи колач  из ове флаше се вином прелива славски колач у накрст. Када се заврши ломљење колача пије се вино 'за једине славе боже и крснога имена'. Домаћин узима флашу с вином, прекрсти се и каже 'ПОМОЗИ БОЖЕ И ДАНАШЊЕ ИМЕ СВЕТО. СВЕТИ АРХАНЂЕЛ НЕК ЈЕ У ПОМОЋИ СВИМА. ГДЕ СЕ СЛАВА ПОМИЊАЛА ТУ И ПОМАГАЛА', и даље наставља колико зна и уме и здрави ономе с којим је ломио колач, онда три пута мало попије из флаше и даје је ономе коме је здравио. Онда сви редом здраве једни другима у накрст. Кад се сви обреде онда онај ко седи у чело софре очита оченаш и сви седају за софру.“

          Међутим, у село Дегрмен када се диже слава уместо вина пила се ракија из земљаног чанка. О овом обичају Лакетић Никола (1921)  из Дегрмена каже:

          „Овај крај, `де смо сад, већином су доселили Црногорци од Мораче. И то ћу да ти кажем, не само од Мораче, него је овде, у цео косанички крај досељено много, много породица и из других крајева Црне Горе. Е, сад види: ми ту што смо се доселили од Мораче, сви смо ми имали велику и малу славу. Ми Лакетићи смо славили Срђевдан који пада 20. октобра као велику славу, а малу славу смо славили Кириловдан (Свети Кирило и Методије) који пада 24. маја, то, кад смо били у Црну Гору. Е, тамо кад су наши стари били, побију се Морачани и Ровчани с Турцима, и тај дан победили смо начисто Турке, а то је било на дан Свтога Саве. Е, сад. Сви који су учествовали у том боју, договоре се да од тада славе Светога Саву. То су Чујићи, Марковићи, Меденице, Лакетићи, Друловићи, Јовановићи, Савићевићи, па онда Ђорђевићи из Трпезе и тако даље. И тако, сви ми и данас као малу славу славимо Светога Саву који пада 27. јануара.

          Е видиш, неколико година одмах после другога светскога рата, неки наши су на звечку разгласили  да остављају малу славу, јер није било људи. Већ тада су људи почели  масовно да напуштају овај планински крај.

          Али  мој отац, који је тада већ прешо 90. година, каже овако: Ја сам на Солунском фронту славио славу у рову, а овде да оставим славу нећу! Е зато ми и дан-данас славимо малу славу Светога Саву.

          Ми госте на славу нисмо звали, Ко дође на нашу славу ми идемо на његову, ако без неке нужде не дође једну годину, па другу, онда не идемо ни ми њему.

          Уочи славе? То смо обавезно славили, и дан-данас славимо. Уочи славе дочекујемо славу, а сутра навече је испраћамо. Уочи славе остану гости и до зоре.

          И код нас су се пиле здравице из велике чаше. Али није било здравице за беле погаче и није се пило тако пуно здравица као доле низ Косаоницу, Иван Кула, Ђаке, Рача, Рударе, Висока, Љуша... ту се пило по десетину и више здравица из велике чаше. И да ти кажем, онда се пекла мека ракија осмица, деветка, десетка, ко је имао ракију од дванајест гради, ухааа, то је био домаћин. Данас нико више не пече слабу ракију, нико не пече ракију испод двајес` гради.

          Код нас није било да се закивају врата, да гости искачу кроз прозор, тога није било. У мојих скоро деведесет година ја то нисам доживео, а чуо сам да је тога било, да се пила ракија из шајкаче, из шубаре, из чанка, из шерпе и тако даље, али овде не, није тога било.

          Е сад, како да кажем, ми овде кад смо се доселили донели смо и своје обичаје. Један такав обичај и дан-данас држимо. Видиш, код нас кад смо ломили колач, кад се диже слава, нисмо пили вино као доле низ Косаоницу.

          Још док су наши стари били у Црној Гори, тамо у Морачи главно пиће је била ракија, није било вина. Тамо је била на далеко чувена `Морачка шљива`. Е, кад смо дошли овде у овај крај и овде је највише рађала шљива, па се највише пила ракија 'шљивовица', а било је богами и 'крушковача – оскоруша', 'дрења' од дрењина, 'јабуковача', али се највише пила шљивовица јер је шљива било највише.

          Е сад. Кад се диже слава, наши стари су тај обичај донели из Црне Горе, домаћин се прекрсти упали свећу, узме кадионицу са тамјаном окади софру, икону свеца целу собу, и ми сви се окадимо и прекрстимо. Онда домаћин с комшијом, или неким другим, а обично је то био комшија, ломи  колач, прелива га ракијом, очита оченаш, благосиља софру и госте и пије се са 'срећне славе Боже'. Е, тада се пије  ракија. Али како? У земљани чанак  наспе се око једне литре ракије заслади се шећером, па се ту ставе три јабуке, који орах и још каквог воћа, ако треба долије се још мало ракије али да чанак не буде пун. Онда се домаћин прекрсти, благосиља славу и мало сркне из чанка и дода осталим гостима, те сви попију помало ракије и како ко зна благосиља славу. Тај чанак из кога се пило 'дизање у славу божију' ми смо звали 'Буклија'. Касније смо пили из шерпе. Онда гост који седи у врх софре (кум, пријатељ или комшија) очита оченаш. Гости се рукују са домаћином и честитају му славу и сви поседају за софру. Ето, тај обичај ми Морачани држимо и дан-данас.“

          Овде је врло интересантно напоменути да је „Буклија“ код српског народа као и у косаничком крају позната као дрвена пљосната посуда округлог облика (чутура) која служи за држање и ношење пића (најчешће вина или ракије), зато је зову и „Плоска“ или „Пљоска“. Буклија се прави и од земље. Најчешће се буклијом окићеном цвећем и даровима, позивају сватови. Понегде су се њоме позивали и гости на славу.

          Међутим, у пожешком и ужичком крају у земљани чанак (здела) ставља се медено вино у којем пливају јабуке. На њега се ставља славски колач који се износе на софру. После ломљења колача сви се обреде вином из тог чанка. У овим крајевима овај чанак се назива „Буклија“, као што је Никола Лакетић из Дегрмена описао дизање у славу Божију.

          Када је реч о замљаном чанку, ваља напоменути да је он округлог облика различитих величина. Негде га зову „тава“, негде „здела“, у Црној Гори „ћаса“ али је то посуда полуокруглог облика.  За замљани чанак у косаничком крају највише се користио назив „Каленица“. Рецимо, почетком прошлог века (како описује свештеник Дена Дебељаковић из 1907. године) на Косову пољу се пило вино из каленице када се диже слава.

          Рекли смо већ да се временом у овом крају усталио обичај да се слава подиже на дан славе до подне „у напредак дана“ и да том чину присуствује комшија и још неколико гостију који се ту затекну. Међутим, иако је у већини случајева тако, има случајева где се из разноразних разлога колач сече и после подне када се окупе гости за ручак око два-три сата. Тако да ни у овом случају не постоје правила којих се свако домаћинство мора придржавати.

          Када се пије у славу у овом се крају обавезно господало како описује деда Станоје из Љуше. Код досељеника из Црне Горе (као што смо видели у Дегрмену, Мердару, Трну... )није се господало већ се само наздрављало.

          Међутим, већ поменути Вукадин Ђоровић (1925)  из Косаничке Раче каже: „ Када се пило у славу пили смо по две чаше вина, једну мању и једну већу. Прву смо пили за 'једине славе и закона', а другу за 'крсно име'. Прво пије домаћин и онда сви редом који су присутни кад се диже слава. Е сад, код нас се није господало као код других, већ смо ми певали свакоме ко узме чашу да мало попије вина овако:

          'Ко пије вино за једине славе Боже и закона,

          помог`о му Бог и једине славе Боже.

          Ко пије вино за крсно име,

          помог`о му Бог и крсно име.'

Ја то памтим као дете. Певали су сви у кући, па смо и ми деца певали заједно с њима. То је било јако лепо.“

          Међутим, има случајева где се за време дизања славе и господало и певало. Милан Минић из Мерћеза каже:

          „Моји стари су се доселили из Црне Горе. Као дете памтим, док се ломио колач сви укућани би господали:

          'Господи помилуј,

          Господи помилуј,

          Господи помилуј нас.'

          Онда се пије вино у славу. Пиле се две чаше, једна мања и једна већа. Кад гости пију прву чашу онда смо сви певали:

          'Ко вино пије за славе Боже.

          Помоз` Бог и слава Божа.'

          Кад се пије друга чаша, онда смо певали:   

          Ко вино пије за крсно име,

          Помоз` Бог и крсно име.'

          На жалост, данас више тога нема.“

          Када се испија у славу има још један врло интересантан обичај. Боривоје Урошевић из Игришта каже:

          „Наши су се доселили из Ибарског Колашина. Прво су се населили у село Марице изнад Косовске Митровице, па су нас звали Маринчани. После су се доселили на Копаоник, а одатле низ Топлицу. Један део се населио у место Игриште а један део у место Данковиће. Тако ми Урошевићи носимо презиме по прадеди Урошу а Јевремовићи по прадеди Јеврему, што значи да смо иста фамилија, тако да славимо исту славу.

          Када се диже у славу господа се још док се сече колач. Онда се пију две чаше вина, за славе Боже и за Крсно име. После ове две чаше вина, пије се вино и за оне чланове породице који из билог ког разлога нису кући. На пример, војник на одслужењу војног рока, неко из породице отишао на далек пут или било ко од чланова породице из оправданог разлога није у могућности да присуствује на слави. За свакога од њих намени се чаша, спомене се име, и пије се за њихово здравље и напредак.“

          Било је случајева да учесник у рату по завршетку рата не дође кући а не зна се да ли је погинуо или је жив, за њега се пије чаша вина све док се не сазна да ли је жив или је погинуо.

          Ручак

          У овом крају, углавном је становништво било сиромашно; неко више неко мање, богатијих је било веома мало. Зато у већини случајева када се подигне слава поставља се ручак за укућане и госте који су дошли са стране. Они који су били мало богатији а имали су велику фамилију, звали су госте и за ручак и за вечеру.

          Вечера

          У овом крају вечера је била главни гозбени део славе. Званице су се звале за вечеру. Овај обичај вуче корене још од турског времена када су Срби углавном славили ноћу. А друго, у време када није било радија и телевизије, нарочито у дугим зимским ноћима када народ није имао пуно посла, ноћ је била као створена за шалу, песму, игру и весеље. 

Наставак следи