ЗДРАВИЦЕ

Здравице

          Некада су здравице о славама биле неизоставне. Поред осталих обредних радњи, здравице славу чине свечаном и нарочито узвишеном светковином. Здравице слави дају посебан свечани тон и без њих гозбени део славе сводио би се само на јело и пиће где би се гости вероватно брзо и разишли.

          Као и народне молитве (славарице), народне песме,  тако је и здравице осмислио и створио народ преносећи их вековима од уста до уста (усмено) све док једном нису записане. Створили су их народни паметари - свезнадари, добри говорници који су углавном остали непознати. Народ их је временом допуњавао, дотеривао и прилагођавао свом времену.

          У здравицама се набрајају најискреније жеље за срећу и напредак домаћинства, домаћина и његове фамилије, рођака, кумова, пријатеља, комшија, свих гостију који су дошли и оних који ће доћи, и све у жељи за напретком и бољитком.

          Уопште гледано, у прошлости код српског народа здравице су се пиле из малих и великих чаша. Из малих чаша се пила ракија а из великих вино. У виноградарским крајевима вино, а тамо где их није било пила се ракија.

          Међутим, оно што је специфично и карактеристично за косанички и горњотоплички крај, и што га чини различитим у односу на друге крајеве где живи српски народ, јесте испијање здравица из велике чаше, али не вина већ ракије.

          У овом се крају из малих чаша пије љута ракија уз једноствне здравице ван утврђеног реда, које нису слаткоречиве и китњасте („здрав си комшија“ на шта следи одговор „здраво био“).

          Свечане здравице у овом крају испијају се из велике чаше у којима се служи мека ракија. Ове здравице имају утврђен број и редослед који није свуда исти и разликује се од домаћинства до домаћинства.

          Веома је интересантно да се испијање здравица из велике чаше у којој је мека ракија прихваћен на целој територији овог краја, односно, на територији некада Косаничког среза који данас обухвата територију општине Куршумлија која се простире на површини од 952 км². са 90 насеља, што је чини једном од највећих у Србији.

          Временом се овакав начин испијања здравица одомаћио у овом крају иако се становништво доселило из различитих крајева. Без намере да се уплићемо у дубљу анализу, за ову прилику поменућемо неке чињенице које иду у прилог овом феномену.

          У књизи „Обичаји српског народа на Косову Пољу“ из 1907 године свештеник Дена Дебељаковић описујући обичаје о крсној слави између осталог, пише следеће:

          „У почетку пију малом чашом, па после узму већу и њоме пију, док им се пије. Кад се задовоље ракијом, онда замоле домаћина да им да вечеру. Он им одговара: 'Оћемо, оћемо, сад још мало, нека се испију сви до воље, па за вечеру ласно ће бити'. Не потраје дуго, а они опет навале на њега са молбом за вечеру, и зауставе ракију (тј. не пију).“

 По овом питању постоји врло једноставна предпоставка. Видоје Милосављевић из Ђака данас има 75 година, каже:

          „У овоме се крају некада напорно радило па су људи користили прилику да се о слави одморе и мало опусте, а то без ракије не иде. Некада се, дијете, на славу није звало па незнаш колико ће ти гостију доћ`. Зато се некада пекла мека ракија да има што више. Пила се из велике чаше да ракија што пре увати. Ни један домаћин не воли да му гост оде трезан са славе.“

          Наравно, ово су неке од предпоставки зашто се у овом крају пију здравице из велике чаше, али нико са сигурношћу не може рећи зашто је то тако.

          Било како било, и у овом крају утврђен је редослед и број здравица о крсној слави који је веома различит и по редоследу и по броју од домаћинства до домаћинства. Ипак, на основу испитаних казивача може се направити редослед прве три здравице који се најчешће практиковао у овом крају.

          Прва, за помози боже, пије се из велике чаше од 1.dl.

          Друга, за добри час, пије се из чаше од 1,5.dl.

          Трећа, за Свете тројице, пије се из чаше од 2.dl.

          Прва здравица – рукајче

          Ова здравица пила се из винске чаше од 1.dl. све до појаве оваквих чаша с рукохватом. Пошто је мања од чаше којом се испија трећа здравица, зову је „Рукајче“.

          Друга здравица

          Друга здравица је негде исте запремине као прва, а најчешће је већа од прве. И она је с рукохватом, испија се „по вољи“, није обавезно да се испије до краја.

          Трећа здравица – „трећа“

          Ова се здравица у овом крају свуда испија за Свете Тројице (у име Оца, Сина и Светога духа). Све остале могу бити различите по намени. Ова је чаша и највећа. У већини случајева запрамина  је 2. dl. а може бити и мање и веће запремине. Због овога се у овом крају одомаћио назив ТРЕЋА. После Другог светског рата из овог краја се одселило више од половине становништва широм света. И у новој средини обавезно се на славама пила „трећа ракија“. И данас је тако, бар код оних који држе до себе и поштују обичаје својих дедова.

          Трећу чашу у овом крају зову још: Браздача, Рукатка, Зрња, Дугметара, и Вегетара. Данас на слави у овом крају када гост пије сок или киселу воду, на примедбу домаћина да ништа не пије гост каже: „чекам трећу“. После славе обично се препричава колико се ракије попило код неког домаћина.

          Рукатка

          Прве чаше с рукохватом у овај крај су донели солунски борци после Првог св. рата из Грчке. Међутим, масовно се употребљавају тек после Другог св. рата.

           У почетку су се прве две здравице пиле из чаша браздача а трећа је била с рукохватом, па су је зато назвали РУКАТКА. Касније, као и данас, све три се пију из чаша с рукохватом.

          Због кругова који личе на веће зрно или дугмад многи трећу чашу зову зрња или дугметара.

          Осамдесетих година прошлог века у продаји су се појавиле овакве чаше у којима је пакована “Вегета“, као додатак јелима. Ова чаша је исто с рукохватом и малим круговима запремине од два и више децилитара, па су је зато звали вегетара.

Чаше за редне здравице

          браздача

          Слободан Живановић Пумпаловић из Мале Косанице каже:

„Пре него што су се појавиле стаклене чаше с рукохватом ракија се пила из чаша  које су мештани овог краја звали

 'БРАЗДАЧА'. Ове чаше нису имале ручку, већ су на себи имале правилно распоређене бразде по дужини чаше.“

Чаше браздаче

          Сваки домаћин захтева да се ова ракија испије до краја „на искап“ или „на посве“ Ова се здравица пије „у накрст“. Обично домаћин први диже здравицу и здрави ономе ко седи у чело софре, овај здрави првоме са своје десне стране, а овај госту наспрам себе те се тако по столу уписује замишљени крст. Овако су се Срби о славама крстили за време Турског ропства, те се овај обичај поштује и данас. Овим редоследом се „трећа“ испија док се сви гости не обреде.

          Бардак (у косаничком крају) је земљана посуда налик на тестију (као што се види на слици) из кога се точи ракија у чаше. Интересантно је да Бардак у горњотопличком крају зову „Ибрик“, иако је „Ibrik“ Турска реч за бокаст бакрен суд са уским дугачким грлом и поклопцем, за воду, ракију и кафу. Иначе, у овом крају ракија се у чаше точи из бардака, стаклене флаше (оканица, литрашка...), стакленог балона, најчешће од пет литара итд. Данас се о славама најчешће ракија точи из бардака.

          Када домаћин крене са здравицама обично каже гостима да свако пије „по вољи“. Ко не може да пије здравицу до краја, здрави неком другом, отпије мало, те чашу даје домаћину да је допуни. Међутим, нарочито у периоду између два светска рата, здравице су биле толико слаткоречиве и китњасте да ретко ко одоли а да не попије бар „трећу“. У овом крају „трећу“ обавезно попију и жене,  домаћица пије здравицу за беле погаче или за здравље домаћице. Дешава се, и поред лепих речи здравичара, да се понеко двоуми и нећка, као, не може да је попије, онда га домаћин убеђује:

          „Ајде попи је бре, ниси снаша. Ако си већ кабулио (решио) да дођеш, онда си с вољом дош`о па је с вољом и попи.“ Понеко се  намерно двоуми да попије трећу да би га домаћин убеђивао и замолио да је попије. Најчешће  се у овом крају прве две здравице дају уз мезе, а „трећа“ кад се постави ручак или вечера. Прво се пије трећа, па се онда  руча или вечера. Када се попије „трећа“, све остале здравице пију се из те чаше.

          О овоме домаћин Драгутин Лазаревић (1928) из села Спанци, каже:

          „Кад се попије трећа здравица из велике чаше (рукатке), све остале здравице пију се из те чаше. Некад се богами, пило и по десет здравица из велике чаше. Онда су гости добро поднапити, па им је ова чаша мала, те су пили из Рукатке од пола литре коју су звали 'ђуровача'. Пили су још из чанка, из шерпе, из  масне шубаре, из улепљене шајкаче, из опанка, и шта ти ја знам још из чега не.“ Понегде се, друга здравица прескаче. После малих чаша пије се прва велика, па се поставља мезе и даје се врућа ракија, па онда трећа.

Наставак следи