Литература,садржај

ЛИТЕРАТУРА

1.     Калезић Д. Крсне славе у Срба – феномен славе, смисао славе, предисторија, прапочеци, обнова, Београд, 2000.

2.     Барјактаревић М. О пореклу и коренима слава. 1998.

3.     Влаховић П. Крсна слава и њена улога у породичном и друштвеном животу код Срба – Етнокултуролошки зборник, књ. 4. Сврљиг, 23 – 32.

4.     Грујић Р. Црквени елементи Крсне славе – О крсном имену Београд, 1985.

5.     Недељковић М. Слава у Срба – Београд, 1991.

6.     Павловић Н. Село као обредно-религијска заједница – етнолошке свеске, 1. Београд 1978.

7.     Бандић Д. Функционални приступ проучавању породичне славе – гласник етнографског института САНУ, књ. 35. Београд, 1986.

8.     Грујић Р. – Чајкановић В. О крсном имену, Београд. 1985.

9.     Зечевић С. Празник (слава)у североисточној Србији – О крсном имену, Београд 1985.

10.            Караџић В. Стефановић. Етнографски списи, (у едицији сабрана дела Вука Караџића, књ. 17), Београд 1972.

11.            Караџић В. Стефановић. Живот и обичаји народа српскога, СКЗ, коло L, књ. 340, Београд 1957.

12.            Караџић В. Стефановић. Народне Пјесме, књ. друга (у еди- цији Сабрана дела Вука Караџића, књ. 5), Београд, 1967.

13.            Филиповић М. Крсна слава – о крсном имену, зборник, Београд, 1985.

14.            Чајкановић В. О српском врховном Богу. СКА – посебна издања, CXXXII. 1941.

15.            Бандић Д. Табу у традиционалној култури Срба. Београд, 1980.

16.            Томић М. – Грубачић Б. Српске славе. Београд 1996.

17.            Шкарић М. Животи обичаји „планинаца“под Фрушком гором, СКА, СЕЗб књ. LIV, Живот и обичаји народни књ. 24, Београд 1939.

18.            Дебељаковић поп Дена. Обичаји српског народа на Косову Пољу, СКА, СЕЗб књ. 1, Београд, 1907.

19.            Максимовић М. Хроника Косанице, Београд 1996.

20.            Дукић Д. Воде СР Србије, Српско географско друштво, Београд, 1997.

21.            Гавриловић Љ. – Дукић Д, Реке Србије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.

22.            Костић П. Крсно име – слава, Гласник етнографског музеја, књ. 28-29, Београд, 1965-1966.

23.            Матић М. Крсно име – слава. Гласник етнографског музеја, књ. 25. Београд, 1962. 203-210.

24.            Скарић В. Постанак крснога имена, Гласник Земаљског музеја, XXXXII, св. 3-4, Сарајево, 1920, 245-277.

25.            Добричанин М. Добричани родом Морачани. Београд, 2002.

26.            Група аутора. Топлички крај – Мала енциклопедија Топлице. Београд 1998.

27.            Милићевић М. Нови крајеви. Хидрографија, Београд, 1884.

28.            Вујадин Р. Становништво Топлице. САНУ, посебна издања, књ. 17, Београд, 1917.

29.            Петровић Б. - Зечевић М, Југославија 1918/84. Зборник докумената, Београд, 1985.

30.            Прелић М. Етнографија Срба у Мађарској. Савремена српска заједница у Мађарској и њен етнички идентитет, Будимпешта 1997. 

31.            Благојевић Г. Срби у Калифорнији, 199-200, Београд 2005.

32.            Др Миливоје М. Маћејка, Радован М. Танасковић, Општина Куршумлија, туристички монографија и водич.

      Куршимлија 2008.

Крсна слава и конунистичка идеологија

КРСНА СЛАВА

И КОМУНИСТИЧКА ИДЕОЛОГИЈА

1945 – 1992

            Период од 1945. до 1992. године јесте време у коме  је трајала социјалистичка Југославија (СФРЈ) по завршетку Другог светског рата. Што се верског и духовног живота тиче, начин на који су облежавани верски празници временом је претрпео извесне промене. Обичаји, обреди и магијске радње које су вршене приликом обележавања верских празника имали су искључиво аграрно-сточарски карактер. Ваља напоменути да у овом периоду, нарочито у ери индустријализације земље,  када економски јачају и физички се увећавају урбане средине (градови), ови обичаји у новом начину живота губе свој смисао те су неки нешто другачији, неки су сасвим исчезли а неки су се одржали и до данас. Дакле, основни разлог који је пореметио традиционални начин живљења и обележавања верских празника јесу друштвено-историјске околности које су довеле до промене друштвено-економског система а то је утицало и на промену начина живота уопште у читавој држави.

              Променом друштвеног система долази до промене власти. Што се тиче верског живота, нове власти су 1946. године донеле нов устав који је гарантовао свим грађанима слободу свести и слободу вероисповести. Дакле, нове (социјалистичке) власти нису оспоравале право на слободу вероисповести које је грађанима уставом загарантовано. Нова југословенска социјалистичка држава формално- правно није била против религије. Овим уставом Црква је била одвојена од државе, исповедање религије приватна је ствар сваког грађанина. Међутим, у пракси је било сасвим другачије.

            У овом периоду Комунистичка партија Југославије, касније (од 1963) Савез Комуниста Југославије је једина партија на власти која је покретач и носилац укупног друштвеног и политичког живота у земљи.

            У оквиру своје атеистичке идеологије засноване на марксистичко-материјалистичком учењу практички су потискивали и омаловажавали духовне вредности, те су због тога били у сталном сукобу с верским заједницама, односно црквом која је увек извлачила дебљи крај и морала је да се повлачи под притиском режима. Непосредно после ослобођења земље од окупатора, у време опште револуционарне занесености, црква је сматрана главним политичким непријатељем. Укинута је веронаука као обавезан школски предмет. Часови веронауке су се могли одржавати у црквеним просторијама.  Свештеници у својим парохијама морали су уплаћивати за пензионо и здравствено осигурање и, наравно, зарадити и за плату. Да се не би замерили властима све мање људи одлази у цркву. У оваквим условима многе сеоске парохије су остале без свештеника. Примера ради, у Косаничком срезу (1949) био је само један свештеник и то у Куршумлији. На молбу грађана, бившем свештенику у Жучу који је радио у срезу као службеник дозвољено  је да у слободно време обавља верске обреде. У овом крају народ на селу није био много зависан од власти па је слава као вековна српска традиција и даље слављена.

            Иако се не може оспорити чињеница да је држава у више наврата помагала реконструкцију цркава и манастира, сукоби између државних и црквених власти нису били ни мало наивни, напротив, водио се својеврсни рат између комунистичке власти и верских заједница за све време трајања социјалистичке Југославије  

            По завршетку Другог св. рата (1945) Југославија се као сиромашна земља нашла у тешкој економској и политичкој ситуацији. Њена неразвијена индустрија, саобраћајнице, градови и техничка опрема били су највећим делом уништени опљачкани или онеспособљени. Због свега овога ангажовано је целокупно становништво у добровољној и бесплатној обнови земље.

            У периоду 1945-1952. године, уведен је „обавезни одткуп пољопривредних производа“. Ово је једана од најнепопуларнијих економских мера која је спровођена под снажним притиском власти применом насилних и бруталних метода. Временом су у многим местима ствари измицале контроли власти, па су комисије месних одбора за прикупљање откупа вршиле преметачину по кућама, где је понегде прикупљање обавеза попримало облике чисте пљачке. У овом крају овај вид принуде народ је звао „Реквизиција“. Наравно, поред осталих недаћа, све ово је додатно оптерећивало ратом опустошено сеоско становништво.

            Југославија је била типична аграрна земља, те су се нове власти, као следећу фазу привредног развоја, одлучиле за брзу индустријализацију земље. Изградњом нових привредних објеката створила се потреба за новим радницима који су регрутовани из тада многобројног сеоског становништва.

            Овакве промене нису могле да мимоиђу ни косанички и горњотоплички крај. Нове власти су се одлучиле за развлашћивање буржуоаских елемената и сламање економске снаге „кулаштва“ богатих сељака. Конфискацијом њихове имовине распадају се и урушавају породичне задруге. Ако свему овоме додамо узастопне сушне године које су погодиле читаву земљу (1950, 1951) па је у овом крају последица тога било уништење сточног фонда, није тешко предпоставити зашто је наступило  нагло исељавање становништва из овог краја. Највише и најмасовније су се људи исељавали у Београд и Ниш као велике универзитетске и привредне центре, који су пружали много боље могућности за живот како неквалификованој радној снази тако и факултетски образованим кадровима. Исељавање се односи и на мање привредне центре у централној Србији, као и у Војводини. На тај начин село у овим крајевима остаје без физички најспособније радне снаге и врхунских стручњака који су неопходни за развој привреде сваког региона или краја.

            Исељавање становништва је донекле ублажено после 1961. године, када се у куршумлијској општини подижу индустријски објекти. Иако је становништво из околних села насељавало Куршумлију и  њена погранична места, исељавање нарочито младих људи и данас траје.

            Међутим, општина Куршумлија била је и остала једна од најнеразвијенијих општина како за време бивше Југославије, тако и данашње Републике Србије. Становништво се, по попису из 1953. године (39.772) и 2002. године (21.605) готово преполовило и поново се нашло у истом положају као после Другог св. рата, када су комунистичке власти уништиле приватну својину, тако су данас демократске власти уништиле друштвену својину и хиљаде радника је остало без посла, те зато овом крају прети поновно исељавање становништва из чисто економских разлога.

            Све ове корените друштвене промене и, наравно, опречан комунистички став према религији неповољно су  утицале на обичаје о крсној слави. У суштини, дворбени и угодбени део славе (дизање славе) остао је исти као пре (славски колач, вино, жито, свећа, тамњан), док су обичаји у гозбеном и чазбеном делу славе претрпели  велике промене и ретка су домаћинства у овом крају који још чувају старе славске обичаје. Многи славски обичаји су једноставно нестали, јер нису примерени времену у којем се живи. Многи су нестали јер су млади школовани људи напуштали ове крајеве те нема ко да настави и сачува традицију славе у изворном облику. Они који се нису селили после Другог светског рата сачували су обичаје о крсној слави, али нису сачували своје потомке који у пуној снази своје младости напуштају овај крај, остављају своја огњишта у потрази за бољим животом.

            Они који нису били чланови Савеза комуниста, или како то народ каже - „чланови партије“ могли су слободно да славе своју крсну славу, док они који су били чланови партије (а таквих је временом било све више) нису смели у цркву, нису могли да крштавају своју децу и нису могли да славе  крсну славу. Они који су радили у државним службама или су били на руководећим местима   у предузећима, а то су били углавном млади људи, морали су имати морално-политичку подобност што значи да нису смели бити верски опредељени. Међутим, има доста случајева у овом крају да су такви људи ишли на славу код својих родитеља, тајно су крштавали своју децу у неким другим местима, а већ касније отпор власти је све више слабио по овом питању, тако да су људи (чланови партије) у све већем броју ишли на славе чак и у милицијским и војним униформама.  На сву срећу, после урушавања комунизма (1988) народ се поново враћа духовним вредностима, својој крсној слави, али су народни обичаји  у гозбеном делу поприлично избледели а неки заувек нестали.

           

Анегдоте

АНЕГДОТЕ, ПРИЧЕ, ДОГАЂАЈИ, ДОЖИВЉАЈИ

 О КРСНОЈ СЛАВИ У КОСНИЧКОМ

И ГОРЊОТОПЛИЧКОМ КРАЈУ

            Као и свуда, и у овом крају дешавају се догађаји који се касније препчричавају. Народ у овом крају шали се и на свој и на туђ рачун. Нарочито на славама, гости  се шале, певају, веселе, причају итд. Живот често зна да изрежира такве догађаје које ни најмаштовитији народни паметар или какав даровити писац не би знао да осмисли. За ову прилику забележили смо неколико анегдота које се и данас често препричавају.

ОКА НА МОМКА

            Био неки сиромашан човек, имао је пуно деце те никако  да спреми славу за госте. Али волео је добро да поједе  и  попије, па је свуда ишао на славу. Потрајало тако неколико година, те се једне године људи договоре да оду код њега на славу. Неколико дана пред славу, дочује он да ће му доћи гости. Размишља шта да ради: најгоре му за ракију, своје нема, а да купи нема пара.

            На дан славе скупили се гости, он мало затим донесе флашу оканицу, пуну ракије (једна ока  имала је око 1,5 литара) стави је на софру и каже: „Жено донеси теслу и ексере!“. Жена донесе теслу и ексере и стави на софру. Онда се он прекрсти, узме оканицу и каже:

            „Помози боже и данашње Свето име. Свети Никола, благослови овај дом и моје госте. Драги моји гости добро ми дошли. Ето, ја сам код вас доста пута био и доста  попио, те к`о велим да ви се некако одужим. Ракије има да ве купам те сам нешто мислио да се не гуџамо с ону велику рукатку, него да пијемо само из ове оканице: 'ока на момка' па до ујутру ако Бог да.“

            Гледа он коме да наздрави, а гости један по један заглавише на врата. Тако он прослави славу с оканицом ракије.

            Интересантно је да се ова прича препричава и данас, с тим што се уместо оканице помиње  велика чаша (трећа), а личности су различите и из различитих су села. Негде кажу да је то био неко из Ђака, негде из Рудара итд.

           

ЂЕ ЈЕ МИЛО ПОЋ`, НИЈЕ ДАЛЕКО ДОЋ`

            Прича Саво Николић испод Бранкове куле код Рудара.

            Деда Симо Белоица из Самокова био је већ доста стар човек. Кад је дошао код нас на славу питају га људи: Деда Симо јеси`л мого доћ`, далеко је? Е, децо моја, ђе је мило поћ`, није далеко доћ`!

ЗДРАВ СИ КУМЕ

             Саво Николић.

            Мој деда Савотије доселио се из Тутина у Дубраву. Тамо је било мало земље, па се доселио овде испод Бранкове Куле. Овде је добио пет хектара земље које окрчио све будаком. Био је бунарџија, ископао је у овом крају стотину бунара које људи и дан-данас користе. Кад се овде доселио није одмах направио кућу, него кошару. То се прави од прућа и изгледа као купа. У један крај су биле две краве, а у други чељад. Огњишта није било. Мој деда је славио Петковдан, (Света Петка), 27. октобра.

            По нашем обичају прво се здрави куму. Кум узме трећу чашу, прекрсти се и каже: „Куме срећна ти слава, здрав, здрав!“ А крава задњом ногом, данг, данг, и куму испадне чаша из руке.

-         Кум Савотије шта ово би?.

КО ВИШЕ РИПИ

            Прича Велимир Краговић из Купинова.

            Ту одма преко реке Косанице неки Јеремија Миленковић (некад је био кмет) славио је св. Игњатија зимско време. На трећи дан славе (пријатељски дан) од гостију остану само њих тројица; један из Меана, један из Заграђа и шумар Радован Јелић. Нападао велики снег, те никако да крену кући. У неко време договоре се да рипају са прага. Ко највише рипи (скочи) тај први иде кући.  Рипају они тако, и кад је дошо на ред Јелића, он се с прага окрене и рипи у кућу па каже: „Ја не идем кући!“

ШВАБА

            Прича Радиша Митрић из места Саставци.

            Мога сина побратим, Бојка из Куршумлије, возио аутобус за Немачку. Једном за Свете Тројице доведе неког Швабу, деду, овде код нас. Ми славимо литије-први дан Тројица. Увече Шваба гледа јело и од сваког проба по мало, пита да ли је то конзервирано или је свеже, Ми му кажемо да је то свеже – тазе прављено. Проба љуту ракију па се овако загрцне, намршти и стресе се па каже: уууух пуно јако. Проба меку и каже да је ова добра, њу ће да пије.

            Скупило се око педесет гостију. Кад је видео како гости пију ракију из велике чаше, па кад су почели да певају и да се веселе, само врти главом и чуди се. Једног момента мој син Рашко изнесе пушку напоље и стаде да пуца шваба скочи и пита шта је то. Ми му кажемо да се тако код нас слави.

            Сутра дан дође шваба из Куршумлије и каже:

            „Ово што ви радите нема нигде на свет, толико гости, толико се једе и пије, пева се, пуца се, то нема нигде на свет хер Радиша. Ми немамо овако слава. Ми имамо имендан, једна тацна колаче и чаша пиће то је све. То нема у Европа, ви сте Европа.“

ПИЈЕ А ТРЕЗАН

            Прича Радиша Митрић.

            Био један Милорад Чекић, и он, као и сви, на славама доста мог`о да попије и увек од свих гостију он некако остане најтрезнији. А он, лопов, пола пије а пола просипа низ браду. Један се сети па му подметне тањир под браду, па оно из тањира сипа му у чашу:

             „Е и ово има да попијеш, нећеш више да просипаш, ниси је ти пеко!“

ТРИ ВЕЛИКЕ ЧАШКЕ

            Прича Радиша Митрић.

            „Мој син Рашко беше мали. Ја сам радио као пружни радник, секција Ниш. Ту су радили неки шопови од Лесковца, зидари – поправљали железничке зграде. Један од њих дође код мене на славу. Причамо ми тако како се код нас много на славама пије, а он каже:

            “Три сам сина женио, три чашке, више нисам попио!“

            Е кад је дошо ред на њега да пије трећу (велику рукатку), он неће. Ја кажем Рашку: „Сине донеси пушку!“ Донесе он карабинку.  „Пуни! кажем ја, ко неће да пије, пуцај му у трбу (стомак)!“ Гледа он у пушку, гледа у чашу, а ја викнм „ПИ!“ „ОЋУ СИ!“ каже он, и попије пуну рукатку.

            Сутрадан на караулу на железничку станицу у Куршумлију, питају га жене „Какво прође на славу код Радишу!“ „Море не питај: жена не сме да каже ништа, мајка ћути, дете напунило пушку, три велике чашке сам си попио!“

           

ВЕЧЕРА У СИТНЕ САТЕ

            Прича Драгомир Марић из засеока Марићи код Косаничке Раче.

            „Наши су се доселили са Голије од Ивањице. Ми славимо Св. Аранђела који пада 21. Новембра. Имали смо комшије из суседног засеока (Пећарани - породица Миленковић) које је удаљено негде око километар и више од нас. Миленковићи су славили Мратиндан 24. Новембра. На трећи дан славе (пријатељски дан) они дођу да узму лонце да спремају купус за славу. Дуго још после Другог св. рата овде је била сиротиња, па су једни другима позајмљивали судове за славу.

            Запију се они тако и негде око подне крену кући и понесу лонце. Негде на пола пута они онако пијани залегну на ливаду. Пред вече наши одавде крену да стигну уочи славе. Нађу њих како спавају на ливаду, покупе њих и лонце па кући. Тако је вечера стигла тек пред зору коју су огласили први петлови.“

КРОЗ ПРОЗОР

            Прича Драгомир Бојовић (1945) рођен у село Крчмаре.

            Неколико година после Другог св. рата, можда сам имао око шест година, мој отац Славко одвојио се од оца, направио кућу, преузео славу Александровдан (Свети Алаксандар Невски), и полако се спрема за славу.

            На дан славе полако се скупљају гости, ја сам био напоље, јер деца нису могла у гостинску собу. Изађем ја на вратницу кад иде бата Радомир татин сестрић и Видосав Николић татин зет. Они су овако, били велике шаљивџије. Чујем како се договарају да тати попију сву ракију јер знају да му је таст донео 10 литара и да друге нема. Ја као дете онда нисам знао да се тада на славама пило по 50 и више литара меке ракије јер другог пића није било. Али сам као дете некако предосећао да то неће да ваља за тату. Пробам ја да приђем да му кажем, он само прстом покаже, и ја морам напоље. Види моја баба (мамина мајка) да ја упорно оћу нешто да кажем тати, па ме пита шта оћу да кажем, а ја јој испричам шта сам чуо. Не бој се, сад ћу ја да му кажем. Изађе тата и каже: „слушај ме добро. То што си чуо да идеш да испричаш деди (татином оцу) и онда да дођеш да ми кажеш шта ти је реко“. Одем ја код деде и кажем му шта је било. Деда ми каже: Кажи Славку да у подрум у ћошку има црвено буре од 50 литара и да дође да га узме.“

            Донесе он буре и склони га у кућу. Извине се он гостима, што је морао некијем послом и крену они да пију: прва, друга, трећа и тако редом. То се пило све из велике чаше. Тек ће Видосав: „Полако домаћине, да не претераш с том ракијом. Немој да се смејемо кад останеш без ракије“. Само ви пијте, каже тата, има ракије. Пију они тако а бата Радомир и Видосав, мало-мало, па га упозоравају да пази да не остане без ракије.

            Кад је видео да ће да оде оних 10 литара ракије, он пљуне у шаке, унесе буре у собу, узме теслу и ексере, закује врата и каже: „Док се ово не попије нема напоље“.

             Пред зору бата Радомир и Видосав морали су кроз прозор, који висине око 4 метара од земље. Остале госте је пустио на врата“.

ДОБРОВОЉЦИ

            Прича Вукадин Ђоровић из Косаничке Раче.

            „Одмах после Другог св. рата, нарочито у првих пет година док је трајало чишћене терена од антидржавних елеманата, за време реквизиције, а и доста касније, није било лако славити у овом крају. Комунисти су свуда имали своје људе, па и на славама.

            Био неки Мирко Ђоровић, волео је много да прича. Одмах после славе добије он позив да се јави у унутрашњи одсек у Куршумлију (у милицију). Тамо га лепо приме.

            -     Јеси ли ти Мирко Ђоровић?

            -     Јесам!

            -     Пушиш?     

            -     Пушим кад имам.

            Запале они по цигару. Гледа га овај неко време па га пита:

-         Славиш ли ти славу?

-         Славим, као и увек.

-         А долазе`л ти гости?

-         Долазе.

-         Који гости ти долазе?

-         Коме идем тај ми дође.

-         Добро. Реци ти мени који су то добровољци били код тебе на славу?

             Он је волео много да прича па се уплашио да није негде нешто рек`о, тада се за једну погрешну реч лако губила глава.

Онда му он каже:

               „Код нас се на славама много пије. Здравимо једно другом и тако целу ноћ. Једном смо заборавили ко је задњи пио. Питам ко је задњи пио, где је стала здравица, али нико се не јавља. Онда ја кажем: „Има ли добровољца коме да наздравим? Те ноћи само су пили они који су се јавили, ето то су ти добровољци.“

            А у ствари, те вечери на славу само се један није јавио као добровољац и он је сутра иш`о у милицију те је пријавио.

ДАЛЕКО ТИ НУЖНИК

            У овом се крају данас може чути и следећа прича:

            Дош`о нови - тазе пријатељ код пријатеља на славу. Кад је четврти дан кренуо кући, каже пријатељу:

            Вала пријатељу, све ти је било добро, само ти је нужник мноооого далеко.

            Није далеко пријатељу, ако кренеш на време!

           

Има у овом крају лепих анегдота, правих бисера, који нису везани за славу, али их вреди записати.

ЗА ПАМЕТНОГ ЧОВЕКА ТРИ ЧАШЕ ДОСТА

            Прича Рајко Ћурчић из Пролома.

            Оде неким послом сестрић Вучко код свог ујака Војина Џиновића из Пролома. Овај га лепо прими, понуди га ракијом као што је обичај овде у нашем крају. Попије сестрић три чашице ракије и ујак више не сипа. Неко време они тако ћуте, па му сестрић каже:

            „Ујаче! Добра ти ова ракија!

            За паметног човека три чаше доста!

            Ћути овај неко време па каже:

            Добро ујаче, ја баш и нисам нешто паметан, сипај ти мене још једну а паметнима сипај по три.

НИЈЕ ДОМАЋИН КОЈИ НЕ ДА ТРИ РАКИЈЕ

            Прича Момир Мирковић (Моле) из Рудара.

            Сврати неки даљи рођак код домаћина, а волео је добро да попије. Сипа домаћин сваком по једну, и тако они причају ал` никако да сипа другу. Гост у једном моменту не могаше више да издржи па каже: „Сипај домаћине још једну, штета овако лепа ракија!“  Наспе овај још по једну. Попије гост и ову па каже: „ Народ  вели да није домаћин који не да три ракије“. Сипа му овај и трећу и каже: „Није ни гост који чека четврту“, и однесе флашу.

           

УЧИТЕЉ НЕКА ПИЈЕ ЗАДЊИ

            Прича Добросав Илић (1929) данас живи у Новом Саду.

            И данас се често сетим догађаја из 1950 године, кад сам радио као учитељ у место Сеоце, недалеко од Луковске Бање.

             Једном приликом каже мени пријатељ: „Ту код једног мог рођака украли девојку, па ако хоћеш да идемо на част!“  Одемо ми тамо, скупило се доста људи, углавном родбина и комшије. Довели девојку, људи се веселе, пију, певају. Кад у једном моменту домаћин закива врата. Донео чанак и каже. "Ми смо овде углавном сви родбина и сад ћемо да пијемо здравицу из чанка за здравље и срећу нашим младенцима". Ја кажем пријатељу да ја то немогу да попијем и да је то за мене јако много.

"Ћути! каже он, сад ћу ја то да средим". Онда он каже домаћину да, пошто учитељ није род са нама нека он попије задњи здравицу.

            Они почеше да пију из чанка, и како ко попије тако главом у сто, тако да здравица до мене није ни дошла.

---

[1] Ока (тур. окка) раније, јединица за мерење тежине у Турској, Србији, Босни, Грчкој, Бугарској, Мађарској и Румунији = 1,250 – 1,280 кг.

Рецензенти

Рецензенти

ПРЕДГОВОР УРЕДНИШТВА

          Српско село има богату историју од насељавања која су почела још у VII веку. У тој преко хиљаду година дугој историји смењивали су се периоди успона и падова. Велики привредни просперитет постигнут је у држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после Косовске битке, српска држава  под владавином деспота Стефана Лазаревића, а нарочито деспота Ђурђа Бранковића, спадала је у ред најбогатијих држава тадашње Европе. А то богаство билло је у селу са обиљем пољопривредних производа и рудницима. Затим настаје петовековни период турског терора и опште девастиције деградације свих облика живота. Нови период настаје крајем XVII века новим покретима српског народа, а нарочито почетком XIX века после два српска устанка и извојеване националне слободе. Два века, углавном слободног живота, српско село имало је бурну културну, привредунну, слободарску историју. Настаје коначно насељавање, формирање села, неких на старим огњиштима од пре 7-8 столећа, а и нових. Велики материјални и културни напредак учињен је после 1945. године.

          Проучавање историје села и сеоског живота започето је крајем XIX столећа, истраживањима Јована Цвијића и касније његових ученика, али је убрзо и престало организовано истраживање настајања и историје села, као и појединих породица

          Између два светска рата, ретки су појединци који су писали историју, односно хронику села. Најчешће су то чинили сами, као ентузијасти, из љубави према завичају. Уколико су и успели да напишу хронику, она је остајала у рукопису јер нико није хтео, нити могао да финансира њено објављивање. Многа села су водила летописе. Ови летописи, уколико су сачувани, су грађа непроцењиве вредности за писање хронике села.

          После 1945. године више се поклања пажња унапређењу организационих форми производње и питања технологије, изградње села, а готово да није постојала никаква иницијатива да се истражује и описује историја села, демографски и културни проблеми, етнологија, антропогеографија, социологија. Ниједна научна установа није се, међутим, бавила проучавањем историје села и израдом хронике села. Нешто је покушано радом Сретена Вукосављевића, који је водио Институт за село САНУ, Милана Влајинца, неуморног сакупљача народних обичаја и умотворина и др.

          После пола века, та разлика у науци и нашој народној баштини, попуњена иницијативом Одбора за проучавање села САНУ (председник академик Радомир Лукић) да се организовано отпочне са писањем хроника села. Иницијатицу за писање хронике села даје Милојко П. Ђоковић – публициста, члан Одбора за село. За целокупну активност Одбора за село у вези са хроникама села задужен је проф. др Петар Ј. Марковић,-члан Одбора. Издавање хроника је започето 1989. године и до сада је издато близу 400 хроника. Од 2000. године послове на издавању хроника води Културно-просветна заједница Србије.

          Писање хроника је трајна активност. Сваким даном се јављају нови аутори, али и разне установе желе даѕ се укључе у акцију писања хроника села и свега другог што прати ову активност. Заиста, био је задњи час да се обезбеде од заборава многа вредна документа, памћења старих људи, многи алати, уређаји и предмети са којима је српски народ столећима радио иживео. Скуп свих хроника чини, заиста, основу за израду историје Србије веома објективно и аргументовано.

                                                        

За Уређивачки одбор,

проф. др Петар Ј. Марковић

На основу одлуке Култорно-просветне заједнице Србије да се уради рецензија рукописа насловљеног „КРСНА СЛАВА У КОЛАНИЧКОМ И ГОРЊОТОПЛИЧКОМ КРАЈУ“ подносим следећи

ИЗВЕШТАЈ

          Рукопис „Крсна слава у косаничком и горњотопличком крају“, аутора Ранђела – Раше Анђелковића урађен је на 185 страница и 60 приложених фотографија. Рукопис је тематски погодан пројекту Посебна издања библиотеке „Хроника села“.

          Аутор се определио за тему која је српска свакодневница, а ипак мало коришћена од аутора који се баве материјом потеклом из далеке старине и, рекло бисе, представља митолошке обичаје и веровање широког круга верника. Спорадично, у књигама Библиотеке „Српско село“, аутори се опредељују за ову тему, али не у мери коју чини Ранђел Анђелковић. У оба случаја потврђује се повезаност Срба ма где живели у односу на традицију, у овом случају, за крсну славу. Ранђел само продубљује тему и даје специфичности једног краја где живе Срби.

          Рукопис чини значајан допринос изучавању живота, обичаја и посебно карактерних особина људи и предела у којима је српска средњовековна Србија имала своје непосредно упориште, самим тим и средиште етнопсихолошких карактеристика нашег народа у матици и расељењу. Ту чињеницу аутор доказује личним увидом на терену, кориистећи разговор као опробани, најздравији прилаз за коначно опредељење у изношењу свог коначног расуђивања.

          Изложена тема је лепо и сликовито обрађена лепим и разговетним језиком па ће наићи на топао пријем код читалаца и сматрамо да рукопис треба објавити у посебном издању библиотеке „Хроника села“

У Београду

15. марта 2010. године

За Уредништво,

Никола Владисављевић

Напомене аутора

          Имајући у виду да је о крсној слави у српском народу написано више него о било ком другом народном празнику или обичају, одлучио сам да напишем књигу о крсној слави у косаничком и горњотопличком крају из три разлога. Први разлог јесте што у литератури није детаљно обрађена тема о крсној слави у овом крају.

          Други, што у овом крају постоји специфичан начин испијања редних здравица какав у другим крајевима код српског народа не постоји. Наиме, у овом се крају испијају по десет и више редних здравица из велике (винске) чаше у којoj се служи мека ракија. Истина, понегде у неким крајевим где живи српски народ има случајева да се попије која ракија из велике чаше, (Косово и Метохија, Ибарски Колашин...) али не у оволиком броју и на овако великом простору јер се за остале  из велике чаше пије углавном вино.

          И трећи разлог је што обичаји о крсној слави уопште код српског народа као и у овом крају, нестају великом брзином, те ако се не запишу отићи ће у заборав.

          Крсна слава као народни обичај претрпела је ненадокнадив губитак за време готово педесетогодишњег трајања комунистичког режима, не само због сасвим супротног, атеистичког поимања живота у односу на духовни живот који проповеда православна верска заједница, односно црква код нас, већ и због коренитих промена начина живота који је собом донео комунизам.

          Традиционалан начин живота који је трајао готово хиљаду  година урушава се, не само због доласка комуниста на власт већ и због наглог развоја производних снага, науке и технике која подиже животни стандард у читавом свету, па и код нас.

          Упркос свему томе, крсна слава код Срба, иако је дошло до застоја у комунистичком периоду, одржала се до данас. Наиме, од пада комунистичког режима 1988. године, српски се народ полако враћа духовним вредностима, својим коренима, те крсна слава поново заузима место које јој припада, и по коме је препознатљива  као српско национално обележје.

          У последњих двадесетак година присуствовао сам на славама у различитим крајевима и местима где живи српски народ.  Иако је у ово време написано доста књига, чак и студија и научних радова о крсној слави, приметио сам да генеравије рођене за време комунизма, (а нарочито у пост-комунистичком периоду) веома мало знају о обичајима о крсној слави. Зато данас они који желе да славе, чак и они који наслеђују славу, услед незнања обично се саветују  са својим свештеником, што је, наравно, добро и исправно.                                                                                 

          Исти је случај у косаничком и горњотопличком крају. Иако има места где су обичаји о крсној слави доста добро очувани и они полако нестају одласком генерација које их чувају. У жељи да читаоцу што више приближим обичаје о крсној слави у овом крају и уопште код српског народа ова је књига је написана у два дела.

          Први део се у најкраћим цртама, односи на обичаје о крсној слави код српског народа уопште, зашта је прегледана заиста обимна постојећа литература.

           Други део књиге је покушај да се на основу грађе прикупљене у преко шездесет насељених места у овом крају, обичаји о крсној слави сачувају од заборава.

          Надам се да ће ова књига послужити старијим генерацијама да се подсете како се некада славило, а млађим да чувају и негују овај лепи Српски народни обичај којим су се њихови преци вазда поносили. Да чувају крсну славу као препознатљив знак националног бића српског народа, прилагођавајући је свом времену и начину живота у којем живе.

ДРАГОЦЕНА ЗАПАЖАЊА

          Некада су се историја и обичаји преносили причањем и задржали у народном памћењу. Напредак је донео књиге, телевизијске и радио емисије, интернет и други облици чувања

(а, богами, и губљења) старих обичаја и догађања. Сваки крај има своје специфичне облике тога, па се по томе не разликује ни топлица. Мени је, јер сам се трудио да део топличке традиције сачувам, посебно драго када се појављују и друге књиге које имају исту ннамеру и намену. Међу њима је и књига Ранђела – Раше Анђелковића која говори о крсним славама у овом крају.

          Књига обухвата нека објашњења о пореклу, врстама и називима слава, дотиче се црквеног приказивања слава, а посебно обрађује обредне предмете, славске обредне и ритуалне радње. Последњих двадесетак година објављено је више књига о славама и славским обичајима, па је део књиге који се бави том проблематиком углавном познат, али се аутор у овој књизи посебно трудио да прикаже специфипчности краја у коме се подизао, што је и изузетна вредност оваквих публикација. Између многих специфичности ја бих посебно издвојио здравице.

          Крсне славе у косаничком и горњотопличком крају имају посебан нагласак на осам редних чаша-здравица које се напијају: слави, домаћину, његовој ужој и широј породици, кумовима и пријатељима, берићетној години, комшијама, те реду и миру у држави.

          Писац је нагласио одакле су се доселили садашњи становници и да су сви на старини прослављали славе у начелу до три здравице, уз тамошње обичаје. Међутим настанивањем у Косаницу и горњи део Топлице настао је нов начин наздрављања, који је аутор, не жалећи труда, посебно истраживао.

          Ове здравице можда потичу и од легенди о Милошевим побратимима: Топлици Милану и Косанчић Ивану, који се презивају по именима река Топлице и Косанице, па и споменицима – кулама (Иван кула и кули Топлице Милана на Топлици код Прокупља).

          Начину наздрављања су вероватно допринеле здравице из народних песама познатој Кнежевој Вечери. Такође – исељавање Срба са Косова које није престајало, па Косово није заборављано ни у здравицама, а увек је било и добрих домаћих гуслара, који су уз струне гусала знали да разгале душе присутних.

          Топло препоручујем свима поштоваоцима неше славне прошлости, поготово замљацима, ову Анђелковићеву књигу, уз напомену да допринесу да евентуално друго издање буде још потпуније и богатије. Сматрам да ће књига бити интересантна и етнолозима, јер садржи неке податке о овим крајевима, који нису никако или нису довољно обрађени.

Београд 25. март, 2010.                            Мирко С. Добричанин

ВРЕДАН ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ

СЛАВСКИХ НАРОДНИХ ОБИЧАЈА

 Аутор Ранђел-Раша Анђелковић прихватио се деликатног задатка да истражи и опише верске обреде и народне обичаје о славама у Косаници и горљој Топлици. Његова књига "Крсна слава у косаничком и горњотопличком крају је, уствари, монографија настала из осећања и потребе да се забележе и сачувају од заборава славски народни обичаји на селу у овом делу Србије. Обилазећи славе и друге светковине овог краја из кога и сам потиче, приметио је, како у новије време, брзо нестају и губе се лепи православни народни обичаји. Својим значајем, богатом и разноврсном садржином привукла га је управо слава, као посебна специфичност и карактеристика једино код Срба у оквиру верског православног корпуса. Славу славе само православни Срби. У нашем народу важи неписано правило: Ако ниси сигуран да ли ти је случајни саговорник Србин, питај га да ли слави славу. Чак и они Срби који нису верујући знају коју су славу славили њихови преци.

          Да би стекао потпун увид у начину слављења славе аутор је посетио преко шездесет села у овом крају, разговарао с најстаријим житељима, помно бележио њихова казивања и сећања, и то не само о славама, већ и о животу у породичним задругама којих је било све до после Другог светског рата.

          У уводном делу дати су сажети подаци и претпоставке о настанку хришћанске вере и православља. Скреће пажњу читалаца на историјат славе, претпоставке и дилеме које постоје у вези са појавом славе и њеним коренима. Посебно наглашава улогу Светог Саве, да се слава и славски обреди уреде црквеним правилима. Подсећа нас на улогу православља и славе  у очувању српског национа за време скоро 500 година ропства под турцима.

          На основу литературе и сакупљених података на терену аутор указује како је настала разноликост у славским обредним радњама за овом за истраживање ипак ограниченом подручју. Овај крај је после ослобођења од турака 1878. био врло ретко насељен с малим бројем староседелачког српског становништва који су успели некако да преживе под Турцима и досељеним Албанцима (Арнаутима).

          Аутор је посебно обрадио славске обредне радње и обредне предмете. За време породичне славе кућа домаћина који слави замењује Цркву, а свештеника ако је одсутан замењује домаћин. У овом крају због велике удаљености насеља од седишта парохије и великог броја породица које славе истога дана, свештеник није могао да стигне у сваку кућу. Тиме је изостајала једна врста контроле, а и поуке о поштовању обреда. Тако је настала разлика у народном карактеру обредних радњи о крсној слави.

          Када су у питању локални обичаји, са протеклим временом и сменом генерација, неки обичаји су претрпели мање или веће измене, док су други нестали. Реч је о обичајима који својом садржином употпуњују славу, чине је богатијом. Ту спадају припреме за мешење колача, украшавање колача, прављење или грађење свеће, дочек гостију, редослед послужења итд. У овом крају домаћин за време славе стоји и послужује госте. При обраћању гостима уз здравицу, прве речи упућене су Богу и Свецу кога слави. Славски амбијент је употпуњен фотографијама са славских свечаности, као штоје сечење колача, испијање треће чаше...Здравица која иде уз трећу чашу има посебан значај поготово ако здравичар има смисла за говорење у стиховима. То је чаша меке ракије уз коју иде ода домаћину и његовој породици. Аутор даје читаву лепезу чаша речју и сликама, које се користе на славама. Консултујући литературу о славама и облицима судова из којих су пића испијана, наишао сам на податак о изгледима и употреби чаша (шоља) са дршком, ручком или рукатком, како је зову у овом крају. Овакав облик чаше (шоље) од бакра јавља се први пут у четвртом веку пре нове ере. Служиле су за испијање неке врсте пива. Уз испијање пића било је и пригодиних речи налик на здравице. У археологији је позната као баденска култура. Била је заступњена на средњем подунављу и у пределу нашег поморавља. Нисам сигуран да ће ова претпоставка бити потврђена. Међутим, уверен сам да здравица у Србији вуче корене из средњовековне Србије  кнеза Лазара. Здравица као својеврстан ритуал доносе нам јуначке народне песме из времена Косовске битке (Косовски циклус).

          Описујући славске обичаје аутор се осврће и на "проширивање" слава на два и више дана и упозорава на црквене прописе.

          За време друге Југославије делатност цркве је спутавана и прописима ограничавана. Слободно изражавање верских убеђења је уставом било загарантовано, али је политичким деловањем од водеће КПЈ (СКЈ) било ограничавано. Због негативног става политичких структура и ускраћене помоћи државе верска делатност сеоских парохија је била директно угрожена. Свештеници су скидали мантије и запошљавали се у просвети и другим делатностима. Веронаука је искључена и школских планова и програма. Часови веронауке могле су се одржавати само у црквеним просторијама. Практично, дошло је до гашења наставе веронауке. Тиме је нарочито била погођена омладина којој су ускраћена основне информације о улози цркве и вере у духовном животу и васпитању.

          После промене друштвено-политичког система крајем осамдесетих година прошлог века наступио је период слободног изражавања верских осећања, веронаука је 2000. године враћена у школе на добровољној основи. Држава помаже делатност православне цркве и свих других верских конфесија ако за њихов рад постоји грађана.

          На крају аутор скреће пажњу да је све више старачких домаћинстава у овом крају а доста села су већ одавно празна, школске зграде без ученика, гробља у корову, становништво је преполовљено у односу на период педесетих година прошлог века.

          Аутор Анђелковић овом књигом покушава да спаси од заборава народне обичаје о крсној слави и тако их сачува за младе генерације. Прикупљене и забелажене изјаве најстаријих мештана овог краја остаће трајни извор за изучавање сеоског живота и сигурно добар оријентир за истраживаче социологе, етнологе и друге истраживаче.

          Од Аутора очекујем да нас ускоро обрадује још којом књигом сличне садржине.

У Новом Саду, 12. маја, 2010.                                   Добросав Љ. Илић