КРСНА СЛАВА
И КОМУНИСТИЧКА ИДЕОЛОГИЈА
1945 – 1992
Период од 1945. до 1992. године јесте време у коме је трајала социјалистичка Југославија (СФРЈ) по завршетку Другог светског рата. Што се верског и духовног живота тиче, начин на који су облежавани верски празници временом је претрпео извесне промене. Обичаји, обреди и магијске радње које су вршене приликом обележавања верских празника имали су искључиво аграрно-сточарски карактер. Ваља напоменути да у овом периоду, нарочито у ери индустријализације земље, када економски јачају и физички се увећавају урбане средине (градови), ови обичаји у новом начину живота губе свој смисао те су неки нешто другачији, неки су сасвим исчезли а неки су се одржали и до данас. Дакле, основни разлог који је пореметио традиционални начин живљења и обележавања верских празника јесу друштвено-историјске околности које су довеле до промене друштвено-економског система а то је утицало и на промену начина живота уопште у читавој држави.
Променом друштвеног система долази до промене власти. Што се тиче верског живота, нове власти су 1946. године донеле нов устав који је гарантовао свим грађанима слободу свести и слободу вероисповести. Дакле, нове (социјалистичке) власти нису оспоравале право на слободу вероисповести које је грађанима уставом загарантовано. Нова југословенска социјалистичка држава формално- правно није била против религије. Овим уставом Црква је била одвојена од државе, исповедање религије приватна је ствар сваког грађанина. Међутим, у пракси је било сасвим другачије.
У овом периоду Комунистичка партија Југославије, касније (од 1963) Савез Комуниста Југославије је једина партија на власти која је покретач и носилац укупног друштвеног и политичког живота у земљи.
У оквиру своје атеистичке идеологије засноване на марксистичко-материјалистичком учењу практички су потискивали и омаловажавали духовне вредности, те су због тога били у сталном сукобу с верским заједницама, односно црквом која је увек извлачила дебљи крај и морала је да се повлачи под притиском режима. Непосредно после ослобођења земље од окупатора, у време опште револуционарне занесености, црква је сматрана главним политичким непријатељем. Укинута је веронаука као обавезан школски предмет. Часови веронауке су се могли одржавати у црквеним просторијама. Свештеници у својим парохијама морали су уплаћивати за пензионо и здравствено осигурање и, наравно, зарадити и за плату. Да се не би замерили властима све мање људи одлази у цркву. У оваквим условима многе сеоске парохије су остале без свештеника. Примера ради, у Косаничком срезу (1949) био је само један свештеник и то у Куршумлији. На молбу грађана, бившем свештенику у Жучу који је радио у срезу као службеник дозвољено је да у слободно време обавља верске обреде. У овом крају народ на селу није био много зависан од власти па је слава као вековна српска традиција и даље слављена.
Иако се не може оспорити чињеница да је држава у више наврата помагала реконструкцију цркава и манастира, сукоби између државних и црквених власти нису били ни мало наивни, напротив, водио се својеврсни рат између комунистичке власти и верских заједница за све време трајања социјалистичке Југославије
По завршетку Другог св. рата (1945) Југославија се као сиромашна земља нашла у тешкој економској и политичкој ситуацији. Њена неразвијена индустрија, саобраћајнице, градови и техничка опрема били су највећим делом уништени опљачкани или онеспособљени. Због свега овога ангажовано је целокупно становништво у добровољној и бесплатној обнови земље.
У периоду 1945-1952. године, уведен је „обавезни одткуп пољопривредних производа“. Ово је једана од најнепопуларнијих економских мера која је спровођена под снажним притиском власти применом насилних и бруталних метода. Временом су у многим местима ствари измицале контроли власти, па су комисије месних одбора за прикупљање откупа вршиле преметачину по кућама, где је понегде прикупљање обавеза попримало облике чисте пљачке. У овом крају овај вид принуде народ је звао „Реквизиција“. Наравно, поред осталих недаћа, све ово је додатно оптерећивало ратом опустошено сеоско становништво.
Југославија је била типична аграрна земља, те су се нове власти, као следећу фазу привредног развоја, одлучиле за брзу индустријализацију земље. Изградњом нових привредних објеката створила се потреба за новим радницима који су регрутовани из тада многобројног сеоског становништва.
Овакве промене нису могле да мимоиђу ни косанички и горњотоплички крај. Нове власти су се одлучиле за развлашћивање буржуоаских елемената и сламање економске снаге „кулаштва“ богатих сељака. Конфискацијом њихове имовине распадају се и урушавају породичне задруге. Ако свему овоме додамо узастопне сушне године које су погодиле читаву земљу (1950, 1951) па је у овом крају последица тога било уништење сточног фонда, није тешко предпоставити зашто је наступило нагло исељавање становништва из овог краја. Највише и најмасовније су се људи исељавали у Београд и Ниш као велике универзитетске и привредне центре, који су пружали много боље могућности за живот како неквалификованој радној снази тако и факултетски образованим кадровима. Исељавање се односи и на мање привредне центре у централној Србији, као и у Војводини. На тај начин село у овим крајевима остаје без физички најспособније радне снаге и врхунских стручњака који су неопходни за развој привреде сваког региона или краја.
Исељавање становништва је донекле ублажено после 1961. године, када се у куршумлијској општини подижу индустријски објекти. Иако је становништво из околних села насељавало Куршумлију и њена погранична места, исељавање нарочито младих људи и данас траје.
Међутим, општина Куршумлија била је и остала једна од најнеразвијенијих општина како за време бивше Југославије, тако и данашње Републике Србије. Становништво се, по попису из 1953. године (39.772) и 2002. године (21.605) готово преполовило и поново се нашло у истом положају као после Другог св. рата, када су комунистичке власти уништиле приватну својину, тако су данас демократске власти уништиле друштвену својину и хиљаде радника је остало без посла, те зато овом крају прети поновно исељавање становништва из чисто економских разлога.
Све ове корените друштвене промене и, наравно, опречан комунистички став према религији неповољно су утицале на обичаје о крсној слави. У суштини, дворбени и угодбени део славе (дизање славе) остао је исти као пре (славски колач, вино, жито, свећа, тамњан), док су обичаји у гозбеном и чазбеном делу славе претрпели велике промене и ретка су домаћинства у овом крају који још чувају старе славске обичаје. Многи славски обичаји су једноставно нестали, јер нису примерени времену у којем се живи. Многи су нестали јер су млади школовани људи напуштали ове крајеве те нема ко да настави и сачува традицију славе у изворном облику. Они који се нису селили после Другог светског рата сачували су обичаје о крсној слави, али нису сачували своје потомке који у пуној снази своје младости напуштају овај крај, остављају своја огњишта у потрази за бољим животом.
Они који нису били чланови Савеза комуниста, или како то народ каже - „чланови партије“ могли су слободно да славе своју крсну славу, док они који су били чланови партије (а таквих је временом било све више) нису смели у цркву, нису могли да крштавају своју децу и нису могли да славе крсну славу. Они који су радили у државним службама или су били на руководећим местима у предузећима, а то су били углавном млади људи, морали су имати морално-политичку подобност што значи да нису смели бити верски опредељени. Међутим, има доста случајева у овом крају да су такви људи ишли на славу код својих родитеља, тајно су крштавали своју децу у неким другим местима, а већ касније отпор власти је све више слабио по овом питању, тако да су људи (чланови партије) у све већем броју ишли на славе чак и у милицијским и војним униформама. На сву срећу, после урушавања комунизма (1988) народ се поново враћа духовним вредностима, својој крсној слави, али су народни обичаји у гозбеном делу поприлично избледели а неки заувек нестали.
Нема коментара:
Постави коментар