ПОСЛУЖЕЊЕ
Шећер и вода
Одлика сваке српске куће је послужење. Када гост дође у кућу нарочито о слави, служи се водом и шећером, или медом, или слатким од каквог воћа.
И у овом крају овај обичај је неизоставан. Као послужење најчешће се служи вода и коцка шећера. Ако није било шећера, онда се гост послужује медом и слатким. Понегде, ко спрема жито, прво се служи жито (кувано) и вино, где гост узме кашичицу жита и попије мало вина из чаше. После се служи остало послужење.
Уовом крају сваком госту служисе шећер и вода, кафа и ракија
Кафа
Кафа која је временом постала неизоставни напитак. Тек у другој половини 19. века, кафа је почела да се служи, по угледу на градски живот, и по сеоским кућама.
Између два светска рата, а вероватно и пре, куповала се сирова непржена кафа у зрну. Они који нису имали да купе кафу,
правили су је од ражи, или мешано, од ражи, јечма, и жита. Касније се сејало семе од биљке сланутка (слани грах) такозвана „Леблебија“, веома је слична кафи, те се од тога правила кафа.
Ранка Бојовић (1929) удата Радомировић, до после Другог св. рата живела у Кастрат каже:
„Моји су дошли с Косова и населили се овде у Кастрат. Како је моја мајка причала било је да се купи сирова кафа у зрну,
али тога није било увек. Ко није мого да набави сирову кафу за славу смо правили кафу највише од ражи, или се мешало раж, јечам и жито. Касније смо правили кафу од леблебије, то је семе слично кафи.
Е сад, како да кажем... док није било шпорета, онда се кафа спремала у направу коју смо звали 'долап'. То је било плехано, овако округло као мали ваљак. Унутра је било неколико мањих преградица као какви пропелери, и била су једна вратанца где се сипа кафа, раж, леблебија или шта друго. Онда се вратанца затворе. С предње стране има тако мањи шиљак који се над
ватром у оџаклији наслони на каки камен или нешто друго шта има, а с предње стране има мало дужа шипка са ручицом и тако се то окреће док се то што је унутра не испржи.
Е када се то испржи, онда се ставља на софру или касније, на астал, и попрска се ракијом. Тако пржена кафа се стави у дрвену направу, ми смо то звали 'ступа'. Та ступа је шупља и ваљкастог је облика. Онда се то туче са дрвеном направом коју смо звали 'тучак'. Тако се то одозго туче док се добро не уситни, те се од тога кува кафа. Касније се појавила и гвоздена ступа.
Када су се појавили шпорети, прво су били плехани, а то је код нас било богами тек после Другог светског рата, онда место долапа правио се „пржун“, тако смо то звали. Исто је округло, скине се рингла са шпорета те се то стави на шпорет и одозго има ручица те се полако меша док се кафа не упржи. И ово да кажем: ко није имао долап или пржун кафа се пржила у тепсију на саџак или касније у рерну од шпорета. Све се ово овако радило док се нису појавили ручни млинови и готова пржена кафа. Кафа ми је остала у сећању јер сам као дете највише волела да перем шоље од кафе, али ја прво прстима покупим талог од кафе, па олижем прсте и онда ко`бајаги перем шоље.“
Врућа ракија
Када гост седне за софру или сто, одмах домаћица или неко одрасло женско чељаде из куће доноси чашу воде и коцке шећера или мед или слатко. То је у овом крају био симбол гостопримства. После послужења следи кафа и врућа ракија која се обично служи винским чашама од 1-2 децилитра у хладним данима. Како каже Милисав Перовић из Високе, врућа ракија се служи у месецима који у свом називу садржи слово „р“, значи шест месеци у години. Међутим, не значи да се овога придржава баш свако домаћинство, као у осталом, и свега осталог што је везано за крсну славу. Има доста домаћинстава у овом крају где врућу ракију служе током целе године, а има који врућу ракију не дају ни зими.
О овоме Милица Андрић (1921) из Мирнице каже:
„За славу се обично после кафе и неколико малих ракија служила 'врућа ракија'. Она је за славу обавезна нарочито у хладним данима. Врућа ракија се спрема највише од меке ракије од десет и више гради. Некада је изнад ложишта у оџаклији на веригама висио котлић у који се сипа мека ракија. Када ракија прокључа онда се ужареном жегром (то је гвоздени клин којим се кошкају волови) или машицама истопе коцке шећера колико је потребно. Кључ се пресече ладном водом која се сипа у зависности колико је јака ракија. Ако је јача сипа се више, а ако је слабија мање воде. После се у врућу ракију сипа шећер према укусу јел ракија мора да буде слатка. Да ли је ракија довољно слатка може да се проба, или, када се извади кашика којом се меша ракија куцне се, овако, пар пута о суд, и ако на њој остану ситне капљице које овако лепршају и нестану то је знак да је ракија довољно слатка. Врућа ракија ако не би била слатка онда би се гости брзо напили, а исто би било ако се у њу сипа јака ракија. Врућа се ракија спремала и тако што се стави ситан шећер у котлић док се не растопи и добије браон боју, онда се сипа ракија која се тако запржи и добије боју дуката.“
песме и игре
У овом крају слава без песме није празнована, сем ако је кућа у жалости. Гости углавном знају ако је кућа у жалости те песму и не почињу. Домаћин код прве здравице најављује гостима да ли је кућа весела или је у жалости.
На славама су се највише певале „славске песме“. То су песме које је народ испевао баш за ову прилику. Ове песме су уствари поруке домаћину и гостима да се пева и да се пије, да је кућа весела. Обично су то кратке песме које имају два или више стиха који се римују и понављају се по два пута. На славама певале су се и јуначке песме уз гусле, завичајне, родољубиве, шаљиве и наравно љубавне. Старији јуначке, а омладина љубавне песме. Све ове песме певају се „из грла на глас“ – једногласно. Како овде кажу: некада, када се окупе добри певачи, и када запевају, погасе се лампе у соби. Иако се на славама и данас певају славске песме ретко се деси да се на једној слави окупи пар добрих певача.
Песме које су овде записане вероватно су само један мањи део од песама које су се певале на славама. Доста старих песама је време избрисало, отишле су у заборав. Међутим, добар део од ових песама и данас се пева на славама у овом крају.
У овом крају слава без песме није празнована, сем ако је кућа у жалости. Гости углавном знају ако је кућа у жалости те песму и не почињу. Домаћин код прве здравице најављује гостима да ли је кућа весела или је у жалости.
На славама су се највише певале „славске песме“. То су песме које је народ испевао баш за ову прилику. Ове песме су уствари поруке домаћину и гостима да се пева и да се пије, да је кућа весела. Обично су то кратке песме које имају два или више стиха који се римују и понављају се по два пута. На славама певале су се и јуначке песме уз гусле, завичајне, родољубиве, шаљиве и наравно љубавне. Старији јуначке, а омладина љубавне песме. Све ове песме певају се „из грла на глас“ – једногласно. Како овде кажу: некада, када се окупе добри певачи, и када запевају, погасе се лампе у соби. Иако се на славама и данас певају славске песме ретко се деси да се на једној слави окупи пар добрих певача.
Песме које су овде записане вероватно су само један мањи део од песама које су се певале на славама. Доста старих песама је време избрисало, отишле су у заборав. Међутим, добар део од ових песама и данас се пева на славама у овом крају.
Радослав Брановић са сестрама пева славске песме. Аранђеловдан (2009)
Гусле. Дпмаћин Радиша Митрић Мратиндан (2009) Саставци
Фрула је у овом крају била главни народни инструмент све до појаве хармонике. Хармоника је на славама заменила фрулу тек осамдесетих година прошлог века. Међутим, и данас се на славама засвира у фрулу иако је све мање оних који знају да свирају у овај народни инструмент. На славама, игранкама, поселима и осталим весељима народна кола су се највише свирала у дугачку фрулу коју овде зову "свирајка" (40-50 цм.). За мању фрулу овде кажу "свирајче" и она је у техничком смислу лакша за свирање на којој се могу свирати компликованије мелодије.
Многи сматрају да је фрула наш национални инструмент, међутим, како каже историја и људи од струке (етномузиколози) Срби су фрулу донели са собом приликом досељавања на Балкан и никада се од ње нису одвајали. Ни срећа ни туга нису наш народ одвојили од фруле. Фрула постоји у готово свим земљама света, али је временом постала српски национални инструмент. Због неслућене чаролије звука и емоција које је у стању да произведе, српској фрули се диви цео свет.
Сам процес производње фруле је веома сложен. Дрво које се одабере за израду фруле суши се неколико година. Онда се то дрво обрађује на приближну меру, затим следи импрегнација, па поновна контрола, где се одаберу најакустичнији комади. Дешава се да чак од двадесетак комада испадне само једна добра фрула. Некада су се фруле правиле на слух док не добије жељени звук, па се и распоред прстију подеси тако док се не добије жељени тон.
Градитељи фрула данас праве штимоване фруле свих тоналитета која је уз одређени ниво извођачке технике равноправна са осталим инструментима у оркестру. Прави се од различитих врста дрвета (шљиве, зове, дрена, јавора, црног багрема, крушке, вишње, јоргована итд). Фрулу и српску изворну песму данас углавном чувају ентузијасти и појединци без којих би она давно нестала.
Један од ретких у овом крају који негује и чува српску изворну песму и стара народна кола је Добривоје Радисављевић (1941) из Лукова који данас живи у Куршумлији.
"Ја сам самоук, нико ме није учио да свирам у фрулу. Од малена сам тајдан био за овцама. Чувајући стоку по цео боговетни дан фрула ми је била једина забава. На славама, прелима и поселима слушао сам добре фрулаше, па сам касније на њима и сам свирао. Посела и прела више нема, али на славама и данас засвирам које добро народно коло или добру изворну песму. На славама се највише свирала народна кола на дугачкој фрули коју овде зову "свирајка". На њој се свира тако што се из грла испушта глас који даје одређени звук а доња усна се мало помери ка писку те мелодија добија специфичан звук који јој служи као бас.
Између два светска рата а и касније, у овом се крају највише играло Жикино коло, Жупско коло, Чачак, Получачак, Шопски ситан чачак, Кукуњеш, Дивна-Дивна, Двостранка, Заврзлама, Коло у шес, Врти коло, Шта је цуро за вечеру и друга."
Добривоје Радисављрвић из Куршумлије
У овом крају права је реткост да наиђете на младе лјуде- Ово су момци из Куршумлијске бање и Љуше.
Наставак следи
Нема коментара:
Постави коментар