Рецензенти

Рецензенти

ПРЕДГОВОР УРЕДНИШТВА

          Српско село има богату историју од насељавања која су почела још у VII веку. У тој преко хиљаду година дугој историји смењивали су се периоди успона и падова. Велики привредни просперитет постигнут је у држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после Косовске битке, српска држава  под владавином деспота Стефана Лазаревића, а нарочито деспота Ђурђа Бранковића, спадала је у ред најбогатијих држава тадашње Европе. А то богаство билло је у селу са обиљем пољопривредних производа и рудницима. Затим настаје петовековни период турског терора и опште девастиције деградације свих облика живота. Нови период настаје крајем XVII века новим покретима српског народа, а нарочито почетком XIX века после два српска устанка и извојеване националне слободе. Два века, углавном слободног живота, српско село имало је бурну културну, привредунну, слободарску историју. Настаје коначно насељавање, формирање села, неких на старим огњиштима од пре 7-8 столећа, а и нових. Велики материјални и културни напредак учињен је после 1945. године.

          Проучавање историје села и сеоског живота започето је крајем XIX столећа, истраживањима Јована Цвијића и касније његових ученика, али је убрзо и престало организовано истраживање настајања и историје села, као и појединих породица

          Између два светска рата, ретки су појединци који су писали историју, односно хронику села. Најчешће су то чинили сами, као ентузијасти, из љубави према завичају. Уколико су и успели да напишу хронику, она је остајала у рукопису јер нико није хтео, нити могао да финансира њено објављивање. Многа села су водила летописе. Ови летописи, уколико су сачувани, су грађа непроцењиве вредности за писање хронике села.

          После 1945. године више се поклања пажња унапређењу организационих форми производње и питања технологије, изградње села, а готово да није постојала никаква иницијатива да се истражује и описује историја села, демографски и културни проблеми, етнологија, антропогеографија, социологија. Ниједна научна установа није се, међутим, бавила проучавањем историје села и израдом хронике села. Нешто је покушано радом Сретена Вукосављевића, који је водио Институт за село САНУ, Милана Влајинца, неуморног сакупљача народних обичаја и умотворина и др.

          После пола века, та разлика у науци и нашој народној баштини, попуњена иницијативом Одбора за проучавање села САНУ (председник академик Радомир Лукић) да се организовано отпочне са писањем хроника села. Иницијатицу за писање хронике села даје Милојко П. Ђоковић – публициста, члан Одбора за село. За целокупну активност Одбора за село у вези са хроникама села задужен је проф. др Петар Ј. Марковић,-члан Одбора. Издавање хроника је започето 1989. године и до сада је издато близу 400 хроника. Од 2000. године послове на издавању хроника води Културно-просветна заједница Србије.

          Писање хроника је трајна активност. Сваким даном се јављају нови аутори, али и разне установе желе даѕ се укључе у акцију писања хроника села и свега другог што прати ову активност. Заиста, био је задњи час да се обезбеде од заборава многа вредна документа, памћења старих људи, многи алати, уређаји и предмети са којима је српски народ столећима радио иживео. Скуп свих хроника чини, заиста, основу за израду историје Србије веома објективно и аргументовано.

                                                        

За Уређивачки одбор,

проф. др Петар Ј. Марковић

На основу одлуке Култорно-просветне заједнице Србије да се уради рецензија рукописа насловљеног „КРСНА СЛАВА У КОЛАНИЧКОМ И ГОРЊОТОПЛИЧКОМ КРАЈУ“ подносим следећи

ИЗВЕШТАЈ

          Рукопис „Крсна слава у косаничком и горњотопличком крају“, аутора Ранђела – Раше Анђелковића урађен је на 185 страница и 60 приложених фотографија. Рукопис је тематски погодан пројекту Посебна издања библиотеке „Хроника села“.

          Аутор се определио за тему која је српска свакодневница, а ипак мало коришћена од аутора који се баве материјом потеклом из далеке старине и, рекло бисе, представља митолошке обичаје и веровање широког круга верника. Спорадично, у књигама Библиотеке „Српско село“, аутори се опредељују за ову тему, али не у мери коју чини Ранђел Анђелковић. У оба случаја потврђује се повезаност Срба ма где живели у односу на традицију, у овом случају, за крсну славу. Ранђел само продубљује тему и даје специфичности једног краја где живе Срби.

          Рукопис чини значајан допринос изучавању живота, обичаја и посебно карактерних особина људи и предела у којима је српска средњовековна Србија имала своје непосредно упориште, самим тим и средиште етнопсихолошких карактеристика нашег народа у матици и расељењу. Ту чињеницу аутор доказује личним увидом на терену, кориистећи разговор као опробани, најздравији прилаз за коначно опредељење у изношењу свог коначног расуђивања.

          Изложена тема је лепо и сликовито обрађена лепим и разговетним језиком па ће наићи на топао пријем код читалаца и сматрамо да рукопис треба објавити у посебном издању библиотеке „Хроника села“

У Београду

15. марта 2010. године

За Уредништво,

Никола Владисављевић

Напомене аутора

          Имајући у виду да је о крсној слави у српском народу написано више него о било ком другом народном празнику или обичају, одлучио сам да напишем књигу о крсној слави у косаничком и горњотопличком крају из три разлога. Први разлог јесте што у литератури није детаљно обрађена тема о крсној слави у овом крају.

          Други, што у овом крају постоји специфичан начин испијања редних здравица какав у другим крајевима код српског народа не постоји. Наиме, у овом се крају испијају по десет и више редних здравица из велике (винске) чаше у којoj се служи мека ракија. Истина, понегде у неким крајевим где живи српски народ има случајева да се попије која ракија из велике чаше, (Косово и Метохија, Ибарски Колашин...) али не у оволиком броју и на овако великом простору јер се за остале  из велике чаше пије углавном вино.

          И трећи разлог је што обичаји о крсној слави уопште код српског народа као и у овом крају, нестају великом брзином, те ако се не запишу отићи ће у заборав.

          Крсна слава као народни обичај претрпела је ненадокнадив губитак за време готово педесетогодишњег трајања комунистичког режима, не само због сасвим супротног, атеистичког поимања живота у односу на духовни живот који проповеда православна верска заједница, односно црква код нас, већ и због коренитих промена начина живота који је собом донео комунизам.

          Традиционалан начин живота који је трајао готово хиљаду  година урушава се, не само због доласка комуниста на власт већ и због наглог развоја производних снага, науке и технике која подиже животни стандард у читавом свету, па и код нас.

          Упркос свему томе, крсна слава код Срба, иако је дошло до застоја у комунистичком периоду, одржала се до данас. Наиме, од пада комунистичког режима 1988. године, српски се народ полако враћа духовним вредностима, својим коренима, те крсна слава поново заузима место које јој припада, и по коме је препознатљива  као српско национално обележје.

          У последњих двадесетак година присуствовао сам на славама у различитим крајевима и местима где живи српски народ.  Иако је у ово време написано доста књига, чак и студија и научних радова о крсној слави, приметио сам да генеравије рођене за време комунизма, (а нарочито у пост-комунистичком периоду) веома мало знају о обичајима о крсној слави. Зато данас они који желе да славе, чак и они који наслеђују славу, услед незнања обично се саветују  са својим свештеником, што је, наравно, добро и исправно.                                                                                 

          Исти је случај у косаничком и горњотопличком крају. Иако има места где су обичаји о крсној слави доста добро очувани и они полако нестају одласком генерација које их чувају. У жељи да читаоцу што више приближим обичаје о крсној слави у овом крају и уопште код српског народа ова је књига је написана у два дела.

          Први део се у најкраћим цртама, односи на обичаје о крсној слави код српског народа уопште, зашта је прегледана заиста обимна постојећа литература.

           Други део књиге је покушај да се на основу грађе прикупљене у преко шездесет насељених места у овом крају, обичаји о крсној слави сачувају од заборава.

          Надам се да ће ова књига послужити старијим генерацијама да се подсете како се некада славило, а млађим да чувају и негују овај лепи Српски народни обичај којим су се њихови преци вазда поносили. Да чувају крсну славу као препознатљив знак националног бића српског народа, прилагођавајући је свом времену и начину живота у којем живе.

ДРАГОЦЕНА ЗАПАЖАЊА

          Некада су се историја и обичаји преносили причањем и задржали у народном памћењу. Напредак је донео књиге, телевизијске и радио емисије, интернет и други облици чувања

(а, богами, и губљења) старих обичаја и догађања. Сваки крај има своје специфичне облике тога, па се по томе не разликује ни топлица. Мени је, јер сам се трудио да део топличке традиције сачувам, посебно драго када се појављују и друге књиге које имају исту ннамеру и намену. Међу њима је и књига Ранђела – Раше Анђелковића која говори о крсним славама у овом крају.

          Књига обухвата нека објашњења о пореклу, врстама и називима слава, дотиче се црквеног приказивања слава, а посебно обрађује обредне предмете, славске обредне и ритуалне радње. Последњих двадесетак година објављено је више књига о славама и славским обичајима, па је део књиге који се бави том проблематиком углавном познат, али се аутор у овој књизи посебно трудио да прикаже специфипчности краја у коме се подизао, што је и изузетна вредност оваквих публикација. Између многих специфичности ја бих посебно издвојио здравице.

          Крсне славе у косаничком и горњотопличком крају имају посебан нагласак на осам редних чаша-здравица које се напијају: слави, домаћину, његовој ужој и широј породици, кумовима и пријатељима, берићетној години, комшијама, те реду и миру у држави.

          Писац је нагласио одакле су се доселили садашњи становници и да су сви на старини прослављали славе у начелу до три здравице, уз тамошње обичаје. Међутим настанивањем у Косаницу и горњи део Топлице настао је нов начин наздрављања, који је аутор, не жалећи труда, посебно истраживао.

          Ове здравице можда потичу и од легенди о Милошевим побратимима: Топлици Милану и Косанчић Ивану, који се презивају по именима река Топлице и Косанице, па и споменицима – кулама (Иван кула и кули Топлице Милана на Топлици код Прокупља).

          Начину наздрављања су вероватно допринеле здравице из народних песама познатој Кнежевој Вечери. Такође – исељавање Срба са Косова које није престајало, па Косово није заборављано ни у здравицама, а увек је било и добрих домаћих гуслара, који су уз струне гусала знали да разгале душе присутних.

          Топло препоручујем свима поштоваоцима неше славне прошлости, поготово замљацима, ову Анђелковићеву књигу, уз напомену да допринесу да евентуално друго издање буде још потпуније и богатије. Сматрам да ће књига бити интересантна и етнолозима, јер садржи неке податке о овим крајевима, који нису никако или нису довољно обрађени.

Београд 25. март, 2010.                            Мирко С. Добричанин

ВРЕДАН ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ

СЛАВСКИХ НАРОДНИХ ОБИЧАЈА

 Аутор Ранђел-Раша Анђелковић прихватио се деликатног задатка да истражи и опише верске обреде и народне обичаје о славама у Косаници и горљој Топлици. Његова књига "Крсна слава у косаничком и горњотопличком крају је, уствари, монографија настала из осећања и потребе да се забележе и сачувају од заборава славски народни обичаји на селу у овом делу Србије. Обилазећи славе и друге светковине овог краја из кога и сам потиче, приметио је, како у новије време, брзо нестају и губе се лепи православни народни обичаји. Својим значајем, богатом и разноврсном садржином привукла га је управо слава, као посебна специфичност и карактеристика једино код Срба у оквиру верског православног корпуса. Славу славе само православни Срби. У нашем народу важи неписано правило: Ако ниси сигуран да ли ти је случајни саговорник Србин, питај га да ли слави славу. Чак и они Срби који нису верујући знају коју су славу славили њихови преци.

          Да би стекао потпун увид у начину слављења славе аутор је посетио преко шездесет села у овом крају, разговарао с најстаријим житељима, помно бележио њихова казивања и сећања, и то не само о славама, већ и о животу у породичним задругама којих је било све до после Другог светског рата.

          У уводном делу дати су сажети подаци и претпоставке о настанку хришћанске вере и православља. Скреће пажњу читалаца на историјат славе, претпоставке и дилеме које постоје у вези са појавом славе и њеним коренима. Посебно наглашава улогу Светог Саве, да се слава и славски обреди уреде црквеним правилима. Подсећа нас на улогу православља и славе  у очувању српског национа за време скоро 500 година ропства под турцима.

          На основу литературе и сакупљених података на терену аутор указује како је настала разноликост у славским обредним радњама за овом за истраживање ипак ограниченом подручју. Овај крај је после ослобођења од турака 1878. био врло ретко насељен с малим бројем староседелачког српског становништва који су успели некако да преживе под Турцима и досељеним Албанцима (Арнаутима).

          Аутор је посебно обрадио славске обредне радње и обредне предмете. За време породичне славе кућа домаћина који слави замењује Цркву, а свештеника ако је одсутан замењује домаћин. У овом крају због велике удаљености насеља од седишта парохије и великог броја породица које славе истога дана, свештеник није могао да стигне у сваку кућу. Тиме је изостајала једна врста контроле, а и поуке о поштовању обреда. Тако је настала разлика у народном карактеру обредних радњи о крсној слави.

          Када су у питању локални обичаји, са протеклим временом и сменом генерација, неки обичаји су претрпели мање или веће измене, док су други нестали. Реч је о обичајима који својом садржином употпуњују славу, чине је богатијом. Ту спадају припреме за мешење колача, украшавање колача, прављење или грађење свеће, дочек гостију, редослед послужења итд. У овом крају домаћин за време славе стоји и послужује госте. При обраћању гостима уз здравицу, прве речи упућене су Богу и Свецу кога слави. Славски амбијент је употпуњен фотографијама са славских свечаности, као штоје сечење колача, испијање треће чаше...Здравица која иде уз трећу чашу има посебан значај поготово ако здравичар има смисла за говорење у стиховима. То је чаша меке ракије уз коју иде ода домаћину и његовој породици. Аутор даје читаву лепезу чаша речју и сликама, које се користе на славама. Консултујући литературу о славама и облицима судова из којих су пића испијана, наишао сам на податак о изгледима и употреби чаша (шоља) са дршком, ручком или рукатком, како је зову у овом крају. Овакав облик чаше (шоље) од бакра јавља се први пут у четвртом веку пре нове ере. Служиле су за испијање неке врсте пива. Уз испијање пића било је и пригодиних речи налик на здравице. У археологији је позната као баденска култура. Била је заступњена на средњем подунављу и у пределу нашег поморавља. Нисам сигуран да ће ова претпоставка бити потврђена. Међутим, уверен сам да здравица у Србији вуче корене из средњовековне Србије  кнеза Лазара. Здравица као својеврстан ритуал доносе нам јуначке народне песме из времена Косовске битке (Косовски циклус).

          Описујући славске обичаје аутор се осврће и на "проширивање" слава на два и више дана и упозорава на црквене прописе.

          За време друге Југославије делатност цркве је спутавана и прописима ограничавана. Слободно изражавање верских убеђења је уставом било загарантовано, али је политичким деловањем од водеће КПЈ (СКЈ) било ограничавано. Због негативног става политичких структура и ускраћене помоћи државе верска делатност сеоских парохија је била директно угрожена. Свештеници су скидали мантије и запошљавали се у просвети и другим делатностима. Веронаука је искључена и школских планова и програма. Часови веронауке могле су се одржавати само у црквеним просторијама. Практично, дошло је до гашења наставе веронауке. Тиме је нарочито била погођена омладина којој су ускраћена основне информације о улози цркве и вере у духовном животу и васпитању.

          После промене друштвено-политичког система крајем осамдесетих година прошлог века наступио је период слободног изражавања верских осећања, веронаука је 2000. године враћена у школе на добровољној основи. Држава помаже делатност православне цркве и свих других верских конфесија ако за њихов рад постоји грађана.

          На крају аутор скреће пажњу да је све више старачких домаћинстава у овом крају а доста села су већ одавно празна, школске зграде без ученика, гробља у корову, становништво је преполовљено у односу на период педесетих година прошлог века.

          Аутор Анђелковић овом књигом покушава да спаси од заборава народне обичаје о крсној слави и тако их сачува за младе генерације. Прикупљене и забелажене изјаве најстаријих мештана овог краја остаће трајни извор за изучавање сеоског живота и сигурно добар оријентир за истраживаче социологе, етнологе и друге истраживаче.

          Од Аутора очекујем да нас ускоро обрадује још којом књигом сличне садржине.

У Новом Саду, 12. маја, 2010.                                   Добросав Љ. Илић

 

ЗАКЉУЧАК

            На основу свега што је записано у овој књизи тешко је сажети какав закључак на пар страница. У најкраћим цртама осврнућемо се на протекли период који се тиче обичаја и начина прослављања крсне славе код Срба уопште као и у косаничком и горњотопличком  крају.

            Слава се код Срба славила увек и свуда, онако како ко може и зна. Славила се и код пуког сиромаха и код крунисане главе, у раскоши препуне куће и у крајњој беди, са својима и без икога свога у туђини. Управо због свега овога српски је народ успео да одржи славу кроз векове од нараштаја до нараштаја, додајући јој увек нешто ново. Због тога се народни обичаји о крсној слави разликују од краја до краја, од места до места, од породице до породице, па чак ни у једној породице не слави се сваке године исто.  

            У тој својој отворености и прилагодљивости на промене у датом временском периоду, у различитим условима начина живљења слава се развијала као празник и остала до данас (после Ускрса и Божића) највећа светковина свих српских породица.

            Дакле, црквена упутства и прописи о крсној слави од Светога Саве до данас остали су исти. То су обредни предмети (Икона, славски колач, водица, жито-кољиво, вино, свећа, тамјан и уље-зајтин). Док с друге стране, славске обредне и ритуалне радње, (здравице, благосиљања, благодарења) данас су готово сасвим ишчезле и заборављене у овом крају једино се понешто може чути од генерација рођених између два Светска рата. то обично надокнађује свештеник који у цркви или у свечаревој кући ломи колач када се диже у славу. Од обредних радњи једино су сачувани благослови при наздрављању и поздрављању, како су описани у преходном излагању.

            Ипак, највише је претрпео гозбени део славе. Здравице слабо ко зна, а слава без здравица добија сасвим другачији тон. Нема свечаности, нема беседништва здравичара где се набрајају најискреније жеље за напретком и бољитком домаћинства, домаћина,  његове фамилије, као и гостију. Мада код српског народа има крејева где на славама и нема редних здравица, овај се крај  још некако држи, али је на добром путу да у будућности овај народни обичај потпуно нестане. У селима нема подмлатка да  пренесу славске обичаје својим потомцима, док у граду већ данас има оних који славе реда ради, из чистог помодарства. На таквим славама нема редних здравица, на гозбеном делу славе дешава се да се и не спомене име свеца који се слави. Често гости на таквим славама  гледају неку важну фудбалску утакмицу или какву ТВ. сапуницу. На сву срећу, оваквих случајева је веома мало, али их ипак има.

            У нешто бољем случају тамо где нема редних здравица (а то значи нема ни велике чаше) гости причају, шале се а омладина у некој другој просторији слуша музику. Домаћин се труди да пред сваким буде јела и пића. На оваквим славама после ручка или вечере гости се брзо разиђу, највише неколико сати и слава је готова. Зато домаћин понегде одуговлачи с ручком или вечером да би гости што дуже остали.

            Већ смо раније напоменули да је  после Другог светског рата из овог краја дошло до наглог исељавања становништва нарочито млађих људи, који у потрази за бољим животом напуштају своје огњиште. У селима остају старији који су више везани за земљу свој родни крај. Зато у овом крају у већини случајева, данас има јако много полупразних села  (чак и у самој околини Куршумлије), а у вишим пределилима има доста села која су потпуно празна. У вези с овим интересантна је прича коју је испричао Милан – Мане Гашић кога сам срео у село Космача испод Соколовице недалеко од Куршумлије. Милан је у овом селу рођен, данас живи у Београду, али често обилази свој родни крај. Овај се догађај десио веома скоро, те имена учесника ове приче нећемо спомињати из разумљивих разлога.

            Милан прича: "Тако у једном селу осташе само деда и баба. Деца им давно отишла. У новој средини засноваше своје породице. У неко време умрије баба, тако да деда оста сам. Унуци пристигли, те пре неколико година дођоше код деде на славу са својим другарима из Београда, понесоше моћне музичке уређаје да се за славу мало провеселе. Деда спремио славу те лепо дочека своје госте. Пустили унуци музику, певају играју, ал` нико деди да честита славу, нико се не крсти, нико не спомиње свеца, нико деду и не гледа, што би рек`о наш народ: 'нико деду ич не зарезује'. Сутра дан устали око подне, деда им опет спреми јело и пиће, а унуци исто као за славу, нико деду и не помиње. Седи деда поред огњишта и са сетом, сећа се времена када је  у његову кућу било по шесет гостију, када се пило по педесет и више литара ракије, када су гости једни другима наздрављали најискреније за срећу, здравље, напредак и бољитак домаћинове фамилије и свих гостију, када се по целу ноћ певале славске песме, када се слави радовало и старо и младо. Данас село остало пусто, нема родбине, нема пријатеља, нема комшија с ким да подигне славу, нема с ким да наздрави...

            Трећи дан славе унуци се пакују да иду кући. Када је требало да крену, деда узме велику чашу напуни је ракијом прекрсти се и  каже:  Ево ја ћу да попијем једну за срећна пута. Нека вам је децо моја срећан пут, и да сте ми сви живи и здрави. Ако Бог да,  и моја крсна слава и Свето име Св. Никола, када идуће године дођете за славу да ме не нађете живог."

            Наравно, оваквих случајева је све више, што значи, да крсна слава све више у гозбном делу губи народни карактер и поприма неки други облик који је примерен начину живота и времену у којем се данас живи.

            Понегде се, у и овом крају, и уопште код Срба, може чути мишљење: „Слава је: хлеб (славски колач), вино, жито (кољиво), свећа и тамјан. Помене се светац, пресече се колач, узме се мало жита, попије вина, почасте се мало комшије и пријатељи и то је све. Гозба и све остало је само пуко једење и пијење-крканлук и наливање.“

            Ово је погрешно мишљење. Слава је у ствари породични празник, мали сабор породице и њених званица, рођака, пријатеља, комшија и осталих. У првом делу ове књиге о овоме је доста тога написано и детаљно објашњено.

            Обично се у народу каже: „За сллаву мора да има, а после како нам буде“. Сиромашне породице су често месецима после славе „гулиле проју“ само да би прославили славу како доликује у тој средини. Истина, православна вера проповеда чињење хуманих дела, скромност, штедљивост, трпељивост, умереност у јелу и пићу итд. Зато Црква  препоручује умереност у свему за време славских празника јер су тога дана пред Богом сви исти: и онај који слави крсну славу с мало хлеба и соли, и онај чија трпеза препуна јела и пића.  

            Овде ваља напоменути да је крсна слава сведок највећег погрома српског народа за време ропства под Турцима (500 година). У том периоду српска популација је знатно ослабљена великим сеобама преко Саве и Дунава (1690,1737). У сеобе су заједно са народом ишли монаси и свештеници, носећи највеће националне и духовне драгоцености које су се могле понети из старе отаџбине. Један део Срба у Босни и на Косову и Метохији примио је ислам углавном из нужде, да би лакше поднели тешко ропство. Они Срби који нису хтели да приме туђу веру морали су да беже у неприступачне планинске пределе. Одвојени од народа и свештенства, крсна слава је једина остала уз њих, и једино то, Турци нису могли да им узму. О крсној слави се народ окупљао где се договарао о разним стварима, па и о оним од општенационалног значаја. Тако је о славама између осталог, негован национални и ослободилачки дух и подгревана нада за коначно ослобођење. Од Првог српског устанака (1804) са обнављањем српске државности крсна слава као породични празник поново се слободно слави и обележава. Вожд Карађорђе и његове потчињене старешине окупљање на славама користе за политичке договоре за настављање борбе против Турака ради ослобађања осталих делова Србије. Већина политичких одлука значајних за даљи развој нове српске државе донете су на важним верским празницима. Први Карађорђев закон договорен је на његовој слави Свети Ђорђе (Ђурђевдан) у Тополи. Други српски устанак (1815) означен је на празник Цвети у Такову. Први српски устав објављен је на празник Сретење (Сретењски устав). Хајдуци су у време турског ропства према празницима одрађивали време договарања о пружању отпора према Турској власти: „Ђурђевданак хајдучки састанак, Митровданак хајдучки растанак“.

            Када говоримо о крсној слави у овом крају, подразумева се период од ослобођења од Турака (1878) када је овде поново почео да насељава српски живаљ. Из предходних излагања видели смо да су ове крајеве населиле породице из разних крајева ослобођене Србије а највише из Црне Горе. Они са собом доносе и своје обичаје који се међусобно разликују. Неки од тих обичаја се и данас разликују, али временом, они међусобно ступају у родбинске односе и једни друге посећују о славама. Тако се у овом крају одомаћио обичај где се на славама редне здравице пију из велике чаше. Интересантно је да је овај обичај прихваћен на целој територији некад Косаничког среза а данас општине Куршумлија па чак и у местима која се граниче са територијом поменуте општине  редне здравице пију  се из велике чаше (Жарево, Батоте, Власово, Гајтан, Леце итд).

            По први пут после пет векова рађају се на слободној територији нове генерације пуне живота и младости. Долази ново време, живи се слободно, певају се друге песме, играју се друге игре, рађају се нове врсте забаве на прелима, поселима и наравно, на славама, где се поред осталих, певају и славске песме које су смишљали народни паметари-свезнадари.

            У косничком и горњотопличком крају некада је свако село и засеок имало своје светиње,  (мале богомоље које су биле обележене камењем) те су се о празницима ту окупљали јер им је било далеко да иду у цркву у Куршумлију или Рачу. Данас на тим местима ничу нове богомомоље које народ сам подиже, а помажу им и они који су се одавде иселили или се вратили да овде проведу пензионерске дане.

            После пада Комунистичког режима (1988) народ се поново враћа духовним вредностима, те је крсна слава у далеко бољем положају него за време комунизма. Како у косаничком и горњотопличком крају, тако и они који су се иселили из ових крајева све више се враћају цркви и уз њену помоћ славе крсну славу. Ово због тога, што је комунистички режим готово збрисао славске обичаје, већину од њих је избрисало и време, јер се данас другачије живи, истина, много боље и квалитетније него што је то било између два светска рата, те су и обичаји о крсној слави  у гозбеном делу нешто другачији него некад.

            У прилог овоме иде чињеница да се народни карактер славе (гозбени део) кроз векове мења и прилагођава начину живота у којем народ живи. Тако већ данас има примера да у већим градовима, као рецимо у Београду, због скучености простора људи славе крсну славу у ресторанима. У селима имућнији домаћини праве посебну зграду која служи само за славу и остале мање скупове. Рецимо код Срба у Калифорнији због америчког система рада и великих удаљености на којима рођаци и пријатељи станују гозбени део славе се преноси на најближи викенд (субота и недеља). Свечар у понедељак добије слободан дан носи колач, жито и вино у цркву, подигне славу с укућанима а гозбени део заказује за следећи викенд.

            Из овога се јасно види колико се српски народ, ма где био, у било ком делу света, труди и довија на разне начине да обележи и сачува своју крсну славу као своју највећу светињу.

             У косаничком и горњотопличком крају из велике чаше се не пије  само на славама већ и на разним скуповима: свадбама, испраћајима, рођенданима, на прослави пунолетства... Данас политичке странке и разна удружења грађана имају своју славу где се здравице пију из велике чаше, затим на разним пословним и политичким пријемима, на отварању какве фабрике или пута, на сахранама, даћама, задушнице, литије чак и на мањим кућним скуповима (седељкама) нађе се разлог да се наздрави која из велике чаше.

            И на крају, ако би коју да прозборимо о српском роду, овај се крај не може заобићи јер то је колевка прве српске државе. Народ овог краја је поносан на своју историју борећи се вазда за очување свог националног бића, културне баштине, обичаја, традиције, својих граница и, што је најважније, у овоме се крају најдуже одржао традиционалан начин слављења крсне славе као препознатљиво обалежје националног бића које је својствено само српском народу.

             Ако се нађете на било каквом скупу у било ком делу света а нуди вам се ракија из велике чаше „рукатке“, знајте да су тај скуп сигурно организовали Куршумличани, односно, мештани из косаничког или горњотопличког краја.

            Велика чаша „рукатка“ или, како је зову, „трећа“, као и традиционалан начин гостопримства (послужење и гошћење) постали  су заштитни знак Куршумличана. То је нешто што је препознатљиво за све Куршумличане широм света. 

       Због свега овога народ овог краја заслужује да се   народни обичаји о крсној слави који су данас поприлично сачувани запишу и тако  сачувају од заборава. Будућим генерацијама да послужи као путоказ, да не забораве овај стари Српски обичај којим су се њихови преци тајдан поносили.