POMA@E BOG KUR[UMLI^ANI
@IVI BILI DUGO GODINA
SVE U ZDRAVQU I VESEQU
СРЕЋНА ВАМ НОВА 2011. ГОДИНА У КОЈОЈ ЋЕ ТЕ СИГУРНО БИТИ БОГАТИЈИ ЗА ЈЕДНУ НОВУ КЊИГУ КОЈА ПОКУШАВА ДА СПАСИ ОД ЗАБОРАВА ЈЕДАН ДЕО КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ КУРШУМЛИЈСКОГ КРАЈА.
КРСНА СЛАВА
У КОСАНИЧКОМ
И ГОРЊОТОПЛИЧКОМ
КРАЈУ
Можда нисте знали, или сте знали, али сте заборавили. У овој књизи је записано како су наши стари некада славили, и како данас славе у овом прелепом крају.
Књига је написана на 180 страна са 60. Колорних фотографија из овог краја. У наставку погледајте шта све можете наћи у овој књизи.
****
КОСАНИЧКИ И ГОРЊОТОПЛИЧКИ КРАЈ
Када је реч о косаничком и горњотопличком крају, ту, пре свега, мислимо на топличко-косаничку котлину, крај који покрива слив реке Косанице и горњи ток реке Топлице који пролази кроз територију данашње општине Куршумлије.
У одређеном геолошком периоду услед природног процеса на овим просторима формирале су се громадне планине и котлине.
Топличко-косаничка котлина смештена је између планина: Јастребац на северу (Мали 946 м) и (Велики 1942 м), Пожара (1193 м) и Копаоника (2017 м) на западу Радан планине (1408 м), Проломских планина (1271 м), Соколовице (1014 м), Арбанашке планине (1127 м), Видојевице (1154 м) и Пасјаче (901м) на југозападу и југу. Топличко-косаничка котлина је преко Добрича широко отворена према истоку, ка долини Јужне Мораве.
Топлица постаје од неколико речица које теку низ источне падине Копаоника. Главни изворишни крак назива се Ђерекаруша, која извире у запланинама изнад села Равништа, (1650 м) на источној страни Копаоника. Други изворишни крак извире у Великим Ливадама изнад села Штаве (1250 м). Она се најпре зове Штавска река и у место Луково састаје се са малом речицом која се зове Требињска река. Од Лукова до села Мерћеза ова се река зове Луковска река. Код села Мерћез, Ђерекаруша и Луковска река се састају и чине Топлицу чија дужина износи 130 км. Код места Дољевац улива се у Јужну Мораву као њена највећа лева притока. Мештани околних места у доњем току Ђерекаруше од уласка на територију општине Куршумлија код места Трећак па до уливања у Луковску реку називају је Топлицом. Понеко од мештана у овом крају Ђерекарушу зове Блажевачка река. Од Мерђеза Топлица тече поред села Пачарађе, Селова, Жуч, Влахиња, Перуника, Дуге луке, Српића, Данковића, Доња Микуљана и код Куршумлије, прима с десне стране реку Бањску, а 800 метара ниже реку Косаницу. Одатле тече поред места Пепељевца, Крчмара, Новог Села, Грабовнице, Богујевца, поред Барлова даље пролази кроз место Доње Точана где излази са територије општине Куршумлије, у укупној дужини нешто више од 33 км.
Велика Косаница извире испод Марковог виса. Њега од планине Мајдан раздваја место Секирача а налази се изнад места Трн на надморској висини од 1213 м. У даљем току она се састаје у месту Добри До са реком која иде из места Секираче коју зову Секирачка река или река Гојовића. Мало ниже, код самог центра Доброг Дола, у Велику Косаницу се улива речица која иде од места Гајтан које припада општини Медвеђи и поред места Свињиште, Заграђе и засеока Црвеника које припада Добром Долу, те је зову Црвеничка река.
Дакле, Велика Косаница иде од свог изворишта у месту Трн, пролази кроз Добри До, даље иде испод места Свињиште, Заграђе, Иван Кула, пролази кроз место Зебице и Купиново и код засеока Саставци састаје се с Малом Косаницом.
Мала Косаница извире испод планине Голак чији је највиши врх 1073 м. Извориште се налази у атару места Васиљевац на југозападном делу планине Голак и зову га Токова, у даљем току носи назив Лонгор, а од мировачке висоравни носи назив Мировачки поток. У даљем свом току пролази испод засеока Боровац који припада атару места Мердаре и дуж границе између Мердара и Васиљевца у месту Дегрмен састаје се са Мачјостенским потоком. Овај поток извире из места Мачја Стена и састаје се с потоком који извире из места Васиљевац на југоисточном делу планине Голак. Дешава се да поток који извире из Васиљевца лети пресуши, док поток из Мачје Стене никад не пресуши те га зато и зову Мачјостенски поток.
Кружни тунес (овде протиче Мачјостенски поток, с друге стрене тунела протиче Мировачки поток који се недалеко одавде састају испод куће Миловановића у месту Дегрмен
Овде се састају Мачјостенски и Мировачки поток
Тако се у месу Дегрмен, код кружног тунела пруге Ниш – Пећ састају Мала Косаница и Мачјостенски поток. Многи мештани у овом крају сматрају да одавде настаје Мала Косаница. Међутим, на гографској карти Србије као главно извориште Мале Косанице уцртано је извориште у југозападном делу планине Голак, дакле, испод Мировачке висоравни. Интересантно је да неки мештани Дегрмена поток који иде од Васиљевца и Мировачке висоравни ту где се састаје с мачјостенским потоком зову Стакин поток а поток од Мачје Стене и Васиљевца зову Поток Раковића. У Малу Косаницу, исто у месту Дегрмен код Баћове цркве, улива се поток који долази из Мердара. Стари назив му је Мостина или Мердарска река, или Мердарски поток. Код места Мала Косаница у ову се реку уливају потоци који иду из Преветице и из Матарове.
Овде се састају Мала и Велика косаница. (Поглед с пружног моста код места Саставци)
Река Мала Косаница даље пролази кроз место које по тој реци и носи име Мала Косаница, и код места Саставци (засеок који припада месту Купиново) улива се у Велику Косаницу. Велика и Мала Косаница од места саставци до до ушћа у Топлицу чине реку Косаницу. Косаница се испод саме Куршумлије на граници између места Кастрат и Пепељевац испод брда Марина Кула улива у Топлицу. Код места Рударе у Косаницу се улива Проломска река и један поток који иде из Самокова.
Интересантно је да становници у сливу реке Косанице за себе кажу да су Косаничани, Косанчани и Косаоничани, а за Косаницу неки кажу Косаоница.
ИЗ ПРОШЛОСТИ КОСАНИЦЕ И ГОРЊЕ ТОПЛИЦЕ
Како историјски извори тврде, овај крај је насељаван још у праисторијско доба. На овим просторима су пре нове ере, живели Илири, Трачани и Грци, касније Келти које су потиснули Римљани. Oсвајајући Балкан (229.г. пре н.е. до 14. године нове ере) Римљани га деле на три провинције: Далмацију, Мезију и Панонију. Овај крај је припао Далмацији и граничио се са Горњом Мезијом где су Римљани насељу на месту данашње Куршумлије дали назив: Ad Fines, што значи „на крају“. Насеље је ово име задржало веома дуго. Вероватно по топлим изворима Луковске, Куршумлијске и Пролом бање ово насеље добија ново име Топлице за које постоји први писани документ из 1019. године. Овај назив данашња Куршумлија је задржала све до оснивања прве српске државе.
ОБИЧАЈИ О КРСНОЈ СЛАВИ
У КОСАНИЧКОМ И ГОРЊОТОПЛИЧКОМ
КРАЈУ
Становништво
У првом делу књиге већ је речено да после ослобођења од Турака 1878. године ове крајеве поново насељава српски живаљ из различитих крајева Србије и из Црне Горе. У књизи „Становништво Топлице“ наводи се да су становници слива реке Косанице и Топлице
(део који пролази кроз територију општине Куршумлија) пореклом из Црне Горе, Херцеговине, Копаоника, из околине Ужица, из Санџака: Рашке, Новог Пазара, Тутина, Сјенице, из околине Пећи, и Ибарског Колашина. Ваља још напоменути да је досељавање становништва из Црне Горе 1889. године, извршено по споразуму српске и црногорске владе због велике суше у Црној Гори која је довела становништво до сиромаштва и глади.
Становништво из Црне Горе је углавном насељавано уз саму границу са Косовом и Метохијом у западном и југозападном делу тада Косаничког округа у дужини од 105 км. које обухвата општине Лепосавић и Подујево јер тада Косово и Метохија још нису били ослобођени од Турака. Због свега овога верује се да је краљ Милан прве досељенике из Црне Горе плаћао златницима да би привукли и остале како би тиме обезбедио границу с Турском.
Становништво које се досељавало у ове крајеве, ваља напоменути, живело је у својим старим крајевима углавном у породичним заједницама или задругама које су биле многочлане, (било је, и преко двадесет чланова породице у једној заједници). Пошто је било доста земље за све, пунолетна мушка чељад издваја се из заједнице. Свако је посебно добијао земљу, засновао нове породице и тиме стварао нове породичне заједнице јер је тада то био једини начин да се преживи.
Аврам Јанићијевић из Равног Шорта (1919) каже:
„Наши су се овде доселили из Колашина. Тамо смо били велика фамилија. Било је четири брата: Јанићије, Јаков, Тодор и Вук. Не сећам се како су се тамо браћа презивала, али ми смо овде по њиховим именима добили презимена. Па због тога данас има Јанићијевића, Јаковљевића, Тодоровића и Вуковића. Када су се овде доселили они су променили и славу, нису славили ки тамо, већ су овде узели другу, а зашто је то тако, ја богами, не знам да ти кажем.“
Деда Аврам даље каже: „ Е сад, кад су се наши ту доселили, овде је била само шума. Букова и храстова. Будаком су крчили шуму да би направили ораницу да сеју пшеницу да се чељад прехрани. Онда за ливаду да се прехрани стока, за кућу и окућницу. Првих година живели су у колибама, плетарама, кошарама од прућа. Онда су правили пола брвнара где живи чељад и пола плетара где је стока а све у једно оделење а на средини огњиште. Е касније кад су стали, како кажу, на ноге правили су куће 'чакмаре' неки кажу 'чатмаре'. Ове су се куће правиле уздужно, овако на два боја, из два дела. Доњи део усечен у земљу и он је од камена, ту је био подрум. Горњи бој се састоји из две просторије. У мању собу је широки оџак с ватриштем или ложиштем и она се звала 'оџак' или 'оџаклија' и она је била на земљи а из ње се улазило у већу собу која се звала Велика соба или Гостинска. Она је била изнад подрума. Е слушај што ћу ти сад рећ`: ове куће су прављене тако да није био ударен ни један једини ексер. Вероватно да онда ексера није било, те су се летве преплетале између стубова око једне мало подебље летве као данас штафне. Таван се такође правио од летава напуњеним блатом. У почетку кров је био најчешће од сламе ражане или од дасака 'шиндра'. Када је кућа готова онда се споља и изнутра облепи блатом и после се окречи. Исто овако су се правиле „летваре“, само што су летве доста дуже и нису се преплетале већ су се ковале ексерима. Ја памтим оваке куће које су имале само једно оделење са широким оџаком, где је живело по шеснаес` чељади. Тек много касније после Другог св. рата куће су се правиле као и данас од тврдог материјала (печене цигла, блокови, бетон итд).
Летвара (1900) у засеоку Боровчани изнад Високе. Данас припада браћи Миленку и Милији Мијачићу.
Соба са широким оџаком, испод је било жариште или ватриште.
Обичаји о крсној слави
Што се обичаја о крсној слави код Срба тиче, видели смо у првом делу излагања да су они веома разуђени, сложени и различити, те их је тешко анализирати, односно ставити у какав оквир или шаблон. Они се разликују од краја до краја, од места до места, од куће до куће, па чак ни у једној кући не слави се исто сваке године. Примера ради, будући да је крсна слава у свом изворном облику везана углавном за аграр, односно за породицу, кућу (огњиште) и земљу, не слави се исто у граду и на селу.
Када је реч о обичајима о крсној слави у косаничком и горњотопличком крају, они су углавном слични као и у осталим крајевима где живи српски народ. Међутим, постоји обичај (испијање здравица из великих чаша) који се одомаћио у овом крају и различит је у односу на остале крајеве.
У већини случајева, у ове крајеве досељавале су се велике (многочлане) породице које су живеле у породичним задругама. У једном домаћинству живело је више породица. Једна породица имала је више чланова, тако да је једно домаћинство бројало до двадесет и више чланова. Примера ради, засеок Марићи код места Рудари носи име по многобројној породици Марићи која се доселила са Голије из околине Ивањице. Породице које су се доселиле из Црне Горе од Бечића, иако су се населиле у различитим местима у овом крају и имају различита презимена (Савовићи, Симовићи и Радојичићи...), све их зову Бечићи.
Овако многобројне породице временом се мешају и стварају родбинске везе, тако да једни друге позивају на крсну славу. Како се славило од насељавања па све до Првог светског рата нема писаних података, а немамо од кога ни да чујемо, јер из те генерације нема више живих који би могли да нам испричају о обичајима о крсној слави у овом крају. Можемо само предпоставити да је свако славио по оним обичајима које је донео из свог краја.
На сву срећу, иако све мање, има још живих сведока који су рођени после Првог светског рата. Они су сведоци прохујалог времена. На основу њихових прича моћи ћемо да забележимо и отргнемо од заборава обичаје о крсној слави у косаничком и горњотопличком крају.
Дакле, овде ћемо највише говорити о славским обичајима између два светска рата. У овом периоду (1919-1941) било је мирно време. Народ се бавио својим пословима (највише сточарством, сечом шума и трговином дрвима - рабаџисањем, разним занатима и нешто мало земљорадњом колико да се породица прехрани).
У то време није било радија и телевизије па се народ с радошћу окупљао о крсној слави да кроз здравице домаћину пожели много среће и здравља, њему и његовој породици, родну и берићетну годину, у тору много стоке, у кући много синова, кћери, унучића, зетова, снаја, добрих пријатеља, комшија итд. Ако кућа није у жалости о слави се обавезно пева и игра.
Срби су хришћани православне вере. Народ је у то време био веома побожан те су славски обичаји поштовани у духовном смислу са страхопоштовањем.
Народ каже: „Слава без части и гостију не бива“, И сужањ у туђини, и путник кога је слава затекла у путу поделиће с неким оно што има и тиме обележити своју славу. И борци у рову на дан своје славе снаћиће се за мало ракије или вина, те ће са својим саборцима обележити своју славу.
Нема коментара:
Постави коментар