Анегдоте

АНЕГДОТЕ, ПРИЧЕ, ДОГАЂАЈИ, ДОЖИВЉАЈИ

 О КРСНОЈ СЛАВИ У КОСНИЧКОМ

И ГОРЊОТОПЛИЧКОМ КРАЈУ

            Као и свуда, и у овом крају дешавају се догађаји који се касније препчричавају. Народ у овом крају шали се и на свој и на туђ рачун. Нарочито на славама, гости  се шале, певају, веселе, причају итд. Живот често зна да изрежира такве догађаје које ни најмаштовитији народни паметар или какав даровити писац не би знао да осмисли. За ову прилику забележили смо неколико анегдота које се и данас често препричавају.

ОКА НА МОМКА

            Био неки сиромашан човек, имао је пуно деце те никако  да спреми славу за госте. Али волео је добро да поједе  и  попије, па је свуда ишао на славу. Потрајало тако неколико година, те се једне године људи договоре да оду код њега на славу. Неколико дана пред славу, дочује он да ће му доћи гости. Размишља шта да ради: најгоре му за ракију, своје нема, а да купи нема пара.

            На дан славе скупили се гости, он мало затим донесе флашу оканицу, пуну ракије (једна ока  имала је око 1,5 литара) стави је на софру и каже: „Жено донеси теслу и ексере!“. Жена донесе теслу и ексере и стави на софру. Онда се он прекрсти, узме оканицу и каже:

            „Помози боже и данашње Свето име. Свети Никола, благослови овај дом и моје госте. Драги моји гости добро ми дошли. Ето, ја сам код вас доста пута био и доста  попио, те к`о велим да ви се некако одужим. Ракије има да ве купам те сам нешто мислио да се не гуџамо с ону велику рукатку, него да пијемо само из ове оканице: 'ока на момка' па до ујутру ако Бог да.“

            Гледа он коме да наздрави, а гости један по један заглавише на врата. Тако он прослави славу с оканицом ракије.

            Интересантно је да се ова прича препричава и данас, с тим што се уместо оканице помиње  велика чаша (трећа), а личности су различите и из различитих су села. Негде кажу да је то био неко из Ђака, негде из Рудара итд.

           

ЂЕ ЈЕ МИЛО ПОЋ`, НИЈЕ ДАЛЕКО ДОЋ`

            Прича Саво Николић испод Бранкове куле код Рудара.

            Деда Симо Белоица из Самокова био је већ доста стар човек. Кад је дошао код нас на славу питају га људи: Деда Симо јеси`л мого доћ`, далеко је? Е, децо моја, ђе је мило поћ`, није далеко доћ`!

ЗДРАВ СИ КУМЕ

             Саво Николић.

            Мој деда Савотије доселио се из Тутина у Дубраву. Тамо је било мало земље, па се доселио овде испод Бранкове Куле. Овде је добио пет хектара земље које окрчио све будаком. Био је бунарџија, ископао је у овом крају стотину бунара које људи и дан-данас користе. Кад се овде доселио није одмах направио кућу, него кошару. То се прави од прућа и изгледа као купа. У један крај су биле две краве, а у други чељад. Огњишта није било. Мој деда је славио Петковдан, (Света Петка), 27. октобра.

            По нашем обичају прво се здрави куму. Кум узме трећу чашу, прекрсти се и каже: „Куме срећна ти слава, здрав, здрав!“ А крава задњом ногом, данг, данг, и куму испадне чаша из руке.

-         Кум Савотије шта ово би?.

КО ВИШЕ РИПИ

            Прича Велимир Краговић из Купинова.

            Ту одма преко реке Косанице неки Јеремија Миленковић (некад је био кмет) славио је св. Игњатија зимско време. На трећи дан славе (пријатељски дан) од гостију остану само њих тројица; један из Меана, један из Заграђа и шумар Радован Јелић. Нападао велики снег, те никако да крену кући. У неко време договоре се да рипају са прага. Ко највише рипи (скочи) тај први иде кући.  Рипају они тако, и кад је дошо на ред Јелића, он се с прага окрене и рипи у кућу па каже: „Ја не идем кући!“

ШВАБА

            Прича Радиша Митрић из места Саставци.

            Мога сина побратим, Бојка из Куршумлије, возио аутобус за Немачку. Једном за Свете Тројице доведе неког Швабу, деду, овде код нас. Ми славимо литије-први дан Тројица. Увече Шваба гледа јело и од сваког проба по мало, пита да ли је то конзервирано или је свеже, Ми му кажемо да је то свеже – тазе прављено. Проба љуту ракију па се овако загрцне, намршти и стресе се па каже: уууух пуно јако. Проба меку и каже да је ова добра, њу ће да пије.

            Скупило се око педесет гостију. Кад је видео како гости пију ракију из велике чаше, па кад су почели да певају и да се веселе, само врти главом и чуди се. Једног момента мој син Рашко изнесе пушку напоље и стаде да пуца шваба скочи и пита шта је то. Ми му кажемо да се тако код нас слави.

            Сутра дан дође шваба из Куршумлије и каже:

            „Ово што ви радите нема нигде на свет, толико гости, толико се једе и пије, пева се, пуца се, то нема нигде на свет хер Радиша. Ми немамо овако слава. Ми имамо имендан, једна тацна колаче и чаша пиће то је све. То нема у Европа, ви сте Европа.“

ПИЈЕ А ТРЕЗАН

            Прича Радиша Митрић.

            Био један Милорад Чекић, и он, као и сви, на славама доста мог`о да попије и увек од свих гостију он некако остане најтрезнији. А он, лопов, пола пије а пола просипа низ браду. Један се сети па му подметне тањир под браду, па оно из тањира сипа му у чашу:

             „Е и ово има да попијеш, нећеш више да просипаш, ниси је ти пеко!“

ТРИ ВЕЛИКЕ ЧАШКЕ

            Прича Радиша Митрић.

            „Мој син Рашко беше мали. Ја сам радио као пружни радник, секција Ниш. Ту су радили неки шопови од Лесковца, зидари – поправљали железничке зграде. Један од њих дође код мене на славу. Причамо ми тако како се код нас много на славама пије, а он каже:

            “Три сам сина женио, три чашке, више нисам попио!“

            Е кад је дошо ред на њега да пије трећу (велику рукатку), он неће. Ја кажем Рашку: „Сине донеси пушку!“ Донесе он карабинку.  „Пуни! кажем ја, ко неће да пије, пуцај му у трбу (стомак)!“ Гледа он у пушку, гледа у чашу, а ја викнм „ПИ!“ „ОЋУ СИ!“ каже он, и попије пуну рукатку.

            Сутрадан на караулу на железничку станицу у Куршумлију, питају га жене „Какво прође на славу код Радишу!“ „Море не питај: жена не сме да каже ништа, мајка ћути, дете напунило пушку, три велике чашке сам си попио!“

           

ВЕЧЕРА У СИТНЕ САТЕ

            Прича Драгомир Марић из засеока Марићи код Косаничке Раче.

            „Наши су се доселили са Голије од Ивањице. Ми славимо Св. Аранђела који пада 21. Новембра. Имали смо комшије из суседног засеока (Пећарани - породица Миленковић) које је удаљено негде око километар и више од нас. Миленковићи су славили Мратиндан 24. Новембра. На трећи дан славе (пријатељски дан) они дођу да узму лонце да спремају купус за славу. Дуго још после Другог св. рата овде је била сиротиња, па су једни другима позајмљивали судове за славу.

            Запију се они тако и негде око подне крену кући и понесу лонце. Негде на пола пута они онако пијани залегну на ливаду. Пред вече наши одавде крену да стигну уочи славе. Нађу њих како спавају на ливаду, покупе њих и лонце па кући. Тако је вечера стигла тек пред зору коју су огласили први петлови.“

КРОЗ ПРОЗОР

            Прича Драгомир Бојовић (1945) рођен у село Крчмаре.

            Неколико година после Другог св. рата, можда сам имао око шест година, мој отац Славко одвојио се од оца, направио кућу, преузео славу Александровдан (Свети Алаксандар Невски), и полако се спрема за славу.

            На дан славе полако се скупљају гости, ја сам био напоље, јер деца нису могла у гостинску собу. Изађем ја на вратницу кад иде бата Радомир татин сестрић и Видосав Николић татин зет. Они су овако, били велике шаљивџије. Чујем како се договарају да тати попију сву ракију јер знају да му је таст донео 10 литара и да друге нема. Ја као дете онда нисам знао да се тада на славама пило по 50 и више литара меке ракије јер другог пића није било. Али сам као дете некако предосећао да то неће да ваља за тату. Пробам ја да приђем да му кажем, он само прстом покаже, и ја морам напоље. Види моја баба (мамина мајка) да ја упорно оћу нешто да кажем тати, па ме пита шта оћу да кажем, а ја јој испричам шта сам чуо. Не бој се, сад ћу ја да му кажем. Изађе тата и каже: „слушај ме добро. То што си чуо да идеш да испричаш деди (татином оцу) и онда да дођеш да ми кажеш шта ти је реко“. Одем ја код деде и кажем му шта је било. Деда ми каже: Кажи Славку да у подрум у ћошку има црвено буре од 50 литара и да дође да га узме.“

            Донесе он буре и склони га у кућу. Извине се он гостима, што је морао некијем послом и крену они да пију: прва, друга, трећа и тако редом. То се пило све из велике чаше. Тек ће Видосав: „Полако домаћине, да не претераш с том ракијом. Немој да се смејемо кад останеш без ракије“. Само ви пијте, каже тата, има ракије. Пију они тако а бата Радомир и Видосав, мало-мало, па га упозоравају да пази да не остане без ракије.

            Кад је видео да ће да оде оних 10 литара ракије, он пљуне у шаке, унесе буре у собу, узме теслу и ексере, закује врата и каже: „Док се ово не попије нема напоље“.

             Пред зору бата Радомир и Видосав морали су кроз прозор, који висине око 4 метара од земље. Остале госте је пустио на врата“.

ДОБРОВОЉЦИ

            Прича Вукадин Ђоровић из Косаничке Раче.

            „Одмах после Другог св. рата, нарочито у првих пет година док је трајало чишћене терена од антидржавних елеманата, за време реквизиције, а и доста касније, није било лако славити у овом крају. Комунисти су свуда имали своје људе, па и на славама.

            Био неки Мирко Ђоровић, волео је много да прича. Одмах после славе добије он позив да се јави у унутрашњи одсек у Куршумлију (у милицију). Тамо га лепо приме.

            -     Јеси ли ти Мирко Ђоровић?

            -     Јесам!

            -     Пушиш?     

            -     Пушим кад имам.

            Запале они по цигару. Гледа га овај неко време па га пита:

-         Славиш ли ти славу?

-         Славим, као и увек.

-         А долазе`л ти гости?

-         Долазе.

-         Који гости ти долазе?

-         Коме идем тај ми дође.

-         Добро. Реци ти мени који су то добровољци били код тебе на славу?

             Он је волео много да прича па се уплашио да није негде нешто рек`о, тада се за једну погрешну реч лако губила глава.

Онда му он каже:

               „Код нас се на славама много пије. Здравимо једно другом и тако целу ноћ. Једном смо заборавили ко је задњи пио. Питам ко је задњи пио, где је стала здравица, али нико се не јавља. Онда ја кажем: „Има ли добровољца коме да наздравим? Те ноћи само су пили они који су се јавили, ето то су ти добровољци.“

            А у ствари, те вечери на славу само се један није јавио као добровољац и он је сутра иш`о у милицију те је пријавио.

ДАЛЕКО ТИ НУЖНИК

            У овом се крају данас може чути и следећа прича:

            Дош`о нови - тазе пријатељ код пријатеља на славу. Кад је четврти дан кренуо кући, каже пријатељу:

            Вала пријатељу, све ти је било добро, само ти је нужник мноооого далеко.

            Није далеко пријатељу, ако кренеш на време!

           

Има у овом крају лепих анегдота, правих бисера, који нису везани за славу, али их вреди записати.

ЗА ПАМЕТНОГ ЧОВЕКА ТРИ ЧАШЕ ДОСТА

            Прича Рајко Ћурчић из Пролома.

            Оде неким послом сестрић Вучко код свог ујака Војина Џиновића из Пролома. Овај га лепо прими, понуди га ракијом као што је обичај овде у нашем крају. Попије сестрић три чашице ракије и ујак више не сипа. Неко време они тако ћуте, па му сестрић каже:

            „Ујаче! Добра ти ова ракија!

            За паметног човека три чаше доста!

            Ћути овај неко време па каже:

            Добро ујаче, ја баш и нисам нешто паметан, сипај ти мене још једну а паметнима сипај по три.

НИЈЕ ДОМАЋИН КОЈИ НЕ ДА ТРИ РАКИЈЕ

            Прича Момир Мирковић (Моле) из Рудара.

            Сврати неки даљи рођак код домаћина, а волео је добро да попије. Сипа домаћин сваком по једну, и тако они причају ал` никако да сипа другу. Гост у једном моменту не могаше више да издржи па каже: „Сипај домаћине још једну, штета овако лепа ракија!“  Наспе овај још по једну. Попије гост и ову па каже: „ Народ  вели да није домаћин који не да три ракије“. Сипа му овај и трећу и каже: „Није ни гост који чека четврту“, и однесе флашу.

           

УЧИТЕЉ НЕКА ПИЈЕ ЗАДЊИ

            Прича Добросав Илић (1929) данас живи у Новом Саду.

            И данас се често сетим догађаја из 1950 године, кад сам радио као учитељ у место Сеоце, недалеко од Луковске Бање.

             Једном приликом каже мени пријатељ: „Ту код једног мог рођака украли девојку, па ако хоћеш да идемо на част!“  Одемо ми тамо, скупило се доста људи, углавном родбина и комшије. Довели девојку, људи се веселе, пију, певају. Кад у једном моменту домаћин закива врата. Донео чанак и каже. "Ми смо овде углавном сви родбина и сад ћемо да пијемо здравицу из чанка за здравље и срећу нашим младенцима". Ја кажем пријатељу да ја то немогу да попијем и да је то за мене јако много.

"Ћути! каже он, сад ћу ја то да средим". Онда он каже домаћину да, пошто учитељ није род са нама нека он попије задњи здравицу.

            Они почеше да пију из чанка, и како ко попије тако главом у сто, тако да здравица до мене није ни дошла.

---

[1] Ока (тур. окка) раније, јединица за мерење тежине у Турској, Србији, Босни, Грчкој, Бугарској, Мађарској и Румунији = 1,250 – 1,280 кг.