P O M A @ E B O G
K U R [ U M L I ^ A N I
GDE GOD BILI ZDRAVO BILI
Даје се на знање свима куршумличанима да после рада дугогодишњег у јануару 2011. Из штампе излази књига:
КРСНА СЛАВА
У КОСАНИЧКОМ
И ГОРЊОТОПЛИЧКОМ
КРАЈУ
Промоција ове књиге одржаће се у Куршумлији, Београду и Новом Саду.
Поред књиге припремљен је ЦД са славским песмама и народним играма из овог краја. О месту и датуму одржавања промоције бићете благовремено обавештени на овом блогу.
Блог је тазе отворен, па ће врло брзо бити боље уређен и дизајниран.За сада погледајте неколико интересантних страница из ове књиге.
Ранђел – Раша Анђелковић
Крсна слава у косаничком
и горњотопличком крају
Издавач:
Културно-просветна заједница Србије
За издавача:
Марија Бишоф
Издавачки савет:
Милојко П. Ђоковић, публициста
Проф. др Милош Немањић, социолог културе
Проф. др Ђуро Стефановић, социолог
Радован маринковић, књижњвник
Проф. др Јован Богдановић
Никола Владисављевић, новинар и публициста
Мр Здравко Ивановић
Главни и одговорни уредник:
Проф. др Петар Ј. Марковић, агроекономиста
Секретар редакције:
Марина Миловић
Рецензенти:
Никола Владисављевић, новинар и публициста
Мирко С. Добричанин
Добросав Љ. Илић
Лектор:Драгољуб Збиљић
Коректор: Зорица Поповић-Недељковић
Графичка и техничка припрема:
Милан Ранђеловић (СВЕН)
Штампа: (Свен) Ниш
Тираж:300
ИСБН: 978-86-7596-113-0
***
Земљаче, ако си отишао из завичаја,
завршио разне школе,
ако си на високом положају у држави,
науци, у школи, на универзитету, у фабрици...
Не заборави да те је подигао и отхранио зној
твојих предака, сељака, твој завичај.
Ако то заборавиш, изгубио си смисао за памћење,
за живот, изгубио си завичај,
историју твог народа,
а то значи,
изгубио си све.
Проф. др Петар Ј. Марковић
***
У бурној историји српског народа увек би се нашао неко ко има осећај да сачува нешто што сматра вреднним за културу свог народа. Писана реч је нешто без чега би трезор културне баштине било ког народа остао празан. Ако се не би нашао неко ко би помогао да то што је записано угледа светлост дана, остало би као да није било ни записано и било би препуштено забораву.
Један од таквих прегалаца је и Зарија Милановић који је помогао да ова књига угледа светлост дана и тиме је, заједно са осталима који су помогли да се објављивањем ове књиге сачува један део културне баштине у косаничком и горњотопличком крају.
Милановић је рођен је 1959. године у Куршумлији. Магистар је економских наука. Живи у Београду.
Зарија је породичан човек, има супругу Снежану, синове: Грегора, Игора и Тому, узоран је српски домаћин. Крсна слава му је Св. Јован. Саградио је цркву у селу Рударе. Својим новчаним прилозима помагао је изградњу и реновирање цркава и у осталим местима широм Србије. Ова књига је један од примера који потврђују да је Зарија увек спреман да помогне све што доприноси напретку и бољитку родног му краја.
ZARIJA MILANOVI]
Објављивање ове књиге посвећујем оцу Томиславу, мајци Радојли, брату Зорану, рођацима – козодерима из Рудара и свима драгим куршумличанима широм планете, као и будућим генерацијама наших потомака да не забораве одакле су корени њихових предака.
***
SLAVSKE PESME U KOSANI^KOM
I GORWOTOPLI^KOM KRAJU
Певају: на слици горњи ред: Саво Николић, Бисерка Брановић - Перић,
Радослав Брановић, Душанка Брановић - Данчетовић, Мирослав Драговић.
Доњи ред: Милан Нововоћ, Александар Миленковић (кларинет),
Слободан Ћирић (фрула).
Гусле: Новак Миленковић (ауторска песма о Куршумлији)
Фрула: Добривоје Радисављевић
Организатор и продуцент: Ранђел – Раша Анђелковић
Снимљено у студију „Радио Минић“ Куршумлија
Директор - главни и одговорни уредник: Милош Филиповић
Техника: Милена Чарапић, Радица Гавриловић
SLAVSKE PESME I STARE NARODNE IGRE
1. Весели се у дом домаћине
2. Весели се дом. Имаш госте од м.
3. Што се ово не чујемо
4. Домаћине жив ти ја
5. Нема песме ни весеља док дом.
6. Још по једну па да запевамо
7. Ко ракију не попије
8. Жикино коло (С. Ћирић)
9. Де запевај гаравушо
10. Сву ноћ сам сеђела
11. Ој девојко гром те гађ`о
12. Има мајка две девојке
13. Оћемо ли мој рођаче
14. Коло – Чачак (Добривоје Р.)
15. Мајка Мару кроз три горе звала
16. Анђа ми се наљутила
17. Ој девојко питај родитеље
18. Не дремај девојко
19. Коло, Слама Сено, зоб, зоб, зоб
20. Опадај лишће са горе
21. Ој девојко у јаде ти дани
22. Ој рударе равни груже
23. Текле реке, текле двије
24. Коло, Мирнички врливој
25- Ко би мене једну наздравио
26. Недо, Недо
27. Што си шјетан шјердар Јоле
28. Коло – Дрдавка (Добривоје Р.)
29. Од Барлова до Рудара
30. Овај газда заговара
31. Гусле (песма о Куршумлији)
32. Пиши писмо моје луле
33. Жикино коло (Добривоје Р.)
34. Попи је бато на дну је злато
35. Ој кадуно душо моја
36. Сестро моја роди ми сестрића
37. Жупско коло (Добривоје Р.)
38. Ој ракијо лепо пиће
39. Коло – Дивна Дивна (С. Ћирић)
40. Ој ракијо рако, ја те волим јако
41. Коло – Двостранка (Ранђел А.)
42. Ој ракијо јака мека
43. Због ракије и вињака
44. Ми велимо да идемо
45. Лагано коло
46. Пођосмо ли пођосмо
Ако се нађете на било каквом скупу у било ком делу света а нуди вам се ракија из велике чаше „рукатке“, знајте да су тај скуп сигурно организовали Куршумличани, односно, мештани из косаничког или горњотопличког краја.
Велика чаша „рукатка“ или, како је зову, „трећа“, као и традиционалан начин гостопримства (послужење и гошћење) постали су заштитни знак Куршумличана. То је нешто што је препознатљиво за све Куршумличане широм света.
Због свега овога народ овог краја заслужује да се народни обичаји о крсној слави који су данас поприлично сачувани запишу и тако сачувају од заборава. Будућим генерацијама да послужи као путоказ, да не забораве овај стари Српски обичај којим су се њихови преци тајдан поносили.
Напомене аутора
Имајући у виду да је о крсној слави у српском народу написано више него о било ком другом народном празнику или обичају, одлучио сам да напишем књигу о крсној слави у косаничком и горњотопличком крају из три разлога. Први разлог јесте што у литератури није детаљно обрађена тема о крсној слави у овом крају.
Други, што у овом крају постоји специфичан начин испијања редних здравица какав у другим крајевима код српског народа не постоји. Наиме, у овом се крају испијају по десет и више редних здравица из велике (винске) чаше у којoj се служи мека ракија. Истина, понегде у неким крајевим где живи српски народ има случајева да се попије која ракија из велике чаше, (Косово и Метохија, Ибарски Колашин...) али не у оволиком броју и на овако великом простору јер се за остале из велике чаше пије углавном вино.
И трећи разлог је што обичаји о крсној слави уопште код српског народа као и у овом крају, нестају великом брзином, те ако се не запишу отићи ће у заборав.
Крсна слава као народни обичај претрпела је ненадокнадив губитак за време готово педесетогодишњег трајања комунистичког режима, не само због сасвим супротног, атеистичког поимања живота у односу на духовни живот који проповеда православна верска заједница, односно црква код нас, већ и због коренитих промена начина живота који је собом донео комунизам.
Традиционалан начин живота који је трајао готово хиљаду година урушава се, не само због доласка комуниста на власт већ и због наглог развоја производних снага, науке и технике која подиже животни стандард у читавом свету, па и код нас.
Упркос свему томе, крсна слава код Срба, иако је дошло до застоја у комунистичком периоду, одржала се до данас. Наиме, од пада комунистичког режима 1988. године, српски се народ полако враћа духовним вредностима, својим коренима, те крсна слава поново заузима место које јој припада, и по коме је препознатљива као српско национално обележје.
У последњих двадесетак година присуствовао сам на славама у различитим крајевима и местима где живи српски народ. Иако је у ово време написано доста књига, чак и студија и научних радова о крсној слави, приметио сам да генеравије рођене за време комунизма, (а нарочито у пост-комунистичком периоду) веома мало знају о обичајима о крсној слави. Зато данас они који желе да славе, чак и они који наслеђују славу, услед незнања обично се саветују са својим свештеником, што је, наравно, добро и исправно.
Исти је случај у косаничком и горњотопличком крају. Иако има места где су обичаји о крсној слави доста добро очувани и они полако нестају одласком генерација које их чувају. У жељи да читаоцу што више приближим обичаје о крсној слави у овом крају и уопште код српског народа ова је књига је написана у два дела.
Први део се у најкраћим цртама, односи на обичаје о крсној слави код српског народа уопште, зашта је прегледана заиста обимна постојећа литература.
Други део књиге је покушај да се на основу грађе прикупљене у преко шездесет насељених места у овом крају, обичаји о крсној слави сачувају од заборава.
Надам се да ће ова књига послужити старијим генерацијама да се подсете како се некада славило, а млађим да чувају и негују овај лепи Српски народни обичај којим су се њихови преци вазда поносили. Да чувају крсну славу као препознатљив знак националног бића српског народа, прилагођавајући је свом времену и начину живота у којем живе.
Општина Куршумлија
Од ослобођења од Турака 1878. године, крај око горњег тока реке Топлице и око реке Косанице називао се Срез Косанички. Почетком 1955. године, Срез Косанички је укинут. Од Косаничког, Добричког и Топличког среза формиран је нови Топлички срез. а на подручју Косаничког среза настала је општина Куршумлија која и данас покрива исто .
Општина Куршумлија припада централној Србији, смештена је у горњем сливу реке Топлице са њеним притокама Косаницом и Бањском, на југоисточним падинама Копаоника и северозападним падинама Радан планине. Заузима површину од 952 квадратних километара и административно припада Топличком округу. Југозападна граница у дужини од 105 километара поклапа се са природном и политичко-административном границом Косова и Метохије.
Према попису становништва из 2002. године на територији општине куршумлије живело је 21.605 становника распоређених у 90 насењених места, од којих је једно градско (Куршумлија по истом попису имала је 13.797 становника.) а остало су сеоска насеља.
Поређења ради, по попису становника из 1953. године, општина Куршумлија имала је 39.772 становника, од када почиње нагло исељавање становништва из ових крајева, које, нажалост, и дан-данас траје.
Општина Куршумлија спада у ред најнеразвијенијих општина у Централној Србији. Изузетно живописан планински крај где висинске разлике варирају од 358 до 1750 метара надморске висине изузетно је погодан за развој туризма. Најважнија туристичка места у овој општини су Пролом Бања, Куршумлијска Бања и Луковска Бања. Највећи значај међу туристичким локалитетима има светски познат и признат природни феномен „Ђавоља Варош“ са два извора јако киселе воде високе минерализације.
Како за све туристе и путнике намернике, тако и за васколики Српски род, од изузетног и историјског значаја је већ спомињана црква Св. Николе која је подигнута на ушћу реке Бањске у Топлицу, и црква Св. Богородице на ушћу Косанице у Топлицу.
У храму Св. Богородице замонашила се Немањина жена Ана (Анастазија), а у том манастиру последње дане провешће султанија Мара као и Мирослава (Агрипина) из племена Балшића која је умрла 1332, године и сахрањена је поред цркве Св. Николе.
Према легенди и народној песми, у Косаници је живео јунак косовске битке Косанчић Иван. Остаци његове „бијеле куле“ вековима одолевају времену а насељено место поред куле носи назив Иван Кула.
Иван кула
Према предању, Кнез Лазар је на путу за Косово с војском „данио“ у хладовини једног храста те је село по томе добило име Данковићи, а стари храст који и данас пркоси столећима стављен је под заштиту државе.
Храст кнеза Лазара у селу Данковиће
На овим просторима је и село Трпезе у коме је према легенди одржана Кнежева вечера. Турску војску је уходио војвода Вуле. На повратку га срео Милош Обилић где му војвода саопшти да у „Турака броја нема“. Милош га замоли да то не каже кнезу да се српска војска не би уплашила. Вуле одби ту молбу, а Милош га посече. Војвода Вуле је сахрањен на том месту, које се и данас зове праведни гроб. А коса којом је силазио у село, доби име Вулова коса.
Село Трпезе (Вулова коса)
***
БЕЛЕ ЦРКВЕ СТЕВАНА НЕМАЊЕ
Црква Св. Нуколе
Црква Св. Богородице
Црква Свете Тројице (1902) парохија у Куршумлији
Црква Светог Илије, парохија у Рачи
***
Чакмара-Чатмара (1911) Равни Шорт
Предњи део чакмаре. Доле у средини пушкарница
Када је реч о чакмари (на слици) интересантна је прича Томислава Арсенијевића из Равног Шорта који је данас власник ове куће.
„Моји су се доселили из околине Ивањице. Мој чукундеда Здравко Арсенијевић је трговао катраном и с трговачким караваном је пролазио кроз ове крајеве. Овде му се свидело те се одмах после ослобођења ових крајева од Турака (1878) међу првима доселио у Равни Шорт. За собом је повуко и два млађа брата (Саватије и Вучић) који су радили у граничну службу као
граничари. Најмлађи брат Вучић је подиго ову чатмару 1911. Са северне и западне стране на подруму има по једна пушкарница јер је ту била близу граница са Турском (Преполац) све до Балканских ратова. Изнад подрума је била соба оџаклија са широким оџаком и пекаром која је сазидана одмах уз оџак. Ова соба има главни улаз и један споредни за случај опасности или какве нужде. Из ње се улазило у велику собу у којој су била два отвора где се у случају опасности одмах могло сићи у подрум. Одмах до ове, има још једна чатмара која је подигнута 1904. године.“
Становништво из Црне Горе је углавном насељавано уз саму границу са Косовом и Метохијом у западном и југозападном делу тада Косаничког округа у дужини од 105 км. које обухвата општине Лепосавић и Подујево јер тада Косово и Метохија још нису били ослобођени од Турака. Због свега овога верује се да је краљ Милан прве досељенике из Црне Горе плаћао златницима да би привукли и остале како би тиме обезбедио границу с Турском.
Напомена: у наставку који следи када су бележени разговори и изјаве мештана, остављен је изворни језик који је карактеристичан за овај крај. Ово је рађено највише због тога што особине локалних говора данас, под налетом модерних средстава обавештавења (штампа, радио, телевизија, интернет..), све брже нестају и попримају облик кљижевног језика.
У вези с овим Братимир Милачић из Мердара каже:
„Моји стари су се овде доселили 1889. године из места Брскут из Црне Горе. Ми смо пореклом од племена Куча, потомци Марка Миљанова који је био Војвода код књаза Николе. Наши стари су причали да је постојао договор између Србије и Црне Горе да се због великих суша у Црној Гори у ове крајеве који су тек ослобођени од Турака населе породице из Црне Горе. Међутим, краљ Милан је хтео да овим насељавањем обезбеди границу са Косовом и Метохијом које тада није још било ослобођено од Турака. Тако да је прве досељенике из Црне горе плаћао златницима. Мој неки рођак Зарије Милачић и Арсо Кујовић овде су се међу првима доселили (1887) и зато су добили доста новца да би привукли и друге. Тако се захваљујући њима овде населио и мој прађед са синовима и целом породицом.“
Наставак следи
Super je :)
ОдговориИзбришиovo je fantastično
ОдговориИзбриши